Priče koje život znače…ili, muškarci su kao Kupus

U svoj život privlačim ljude sa pričama. Divne žene kojima život nije poligon za nezadovoljstvo. Kada se teme za priče ne dešavaju meni, dešavaju se njima. A jedna je večna: Ljubav.

Prijateljice smo. Razdvojene smo kilometrima, i već 20-ak godina živimo u različitim državama. Vežu nas uspomene iz detinjstva, izgubljeno pa opet pronađeno prijateljstvo. Godine fizičke razdvojenosti nisu okrnjile drugovanje. Naprotiv. Sada se bolje razumemo, lakše.Sa manje reči. Svaka u svojoj državi, sa istim mukama, razmišljanjima, pričama. Pišemo jedna drugoj, doduše više ne pisma koja dugo putuju, hvala internetu. Ta pisma i razgovori život znače. Daju smisao besmislu u kojem smo se našle. Hrane i raduju. O običnim, svakodnevnim stvarima. Željama, snovima, nadanjima…

“ Saša,

kako je društvo u kom živimo ispalo ovako naopako? A ima normalnih ljudi, divnih… Odem u vrt i gledam ptice kako čvakaju gde sam pokosila, gledam pčele na cvetu ruzmarina. Pomaže nekako. Vidiš savršenstvo koje smo zanemarili. Gledam cveće. Koje su to savršene forme. Nije Bodler bio blesav kada je cvet poistovetio sa onim nečim savršenim… Znaš šta, ne mogu više. Hoću normalan život, bez politike i pizdarija. Sa parama se mučim. Nisam zahtevna, pa ide. Cure su isto skromne. Ali Sašo draga, fali mi zrnce ludila. Volela bih da se zaljubim. Da se ljubim na ulici! Da izvodim gluposti….”

Draga moja prijateljica! Raduju me njene reči. Ima još u nama životne radosti i mladosti. Nismo klonule duhom, zbabile se i odustale. I dalje želimo poljupce i zagrljaje. Želimo ljubav.

“Ali, ako i sretneš kakvog muškarca – on zamišlja raspuštenicu kao seks partnera iz pornića. Pa neću na nečiju kitu da skačem sa lustera, jer on tako zamišlja seks sa ženom mojih godina, razvedenom!? Jao, kakve sam ja kretene sretala. Muškarci su jako isfrustrirani, samo se to ne vidi iz prve. Ili su ludi kao kupus – zabriju u religiju. Bivši fakeri, sada su pokajnici. Ali ne odustajem. Nadam se da će da se dogodi.  Zaljubljenost…”

Dragi muškarci, kada bi vi znali koliko vas volimo. Tako blesave. I nesnađene. Čitam, smejem se, zamišljam kupusište, iz kojeg umesto kupusa vire muške glave. I ne mogu da ne konstatujem kako u poplavi tragikomičnih rilejšnšip i instant saveta: kuvaj, ljubi, ćuti, jebi – nema saveta za nas žene u pedesetim godima? Ili ima, ali ja ne znam gde da tražim. Uostalom, šta će nam saveti, pored sopstvenog životnog iskustva? Pitam se, da li je zaista i ako jeste, zašto, teško slobodnoj ženi u najboljim godinama naći muškarca? Stvari i odnosi bi tek sada trebalo da budu potpuno jednostavni. Jer u ovim godinama, napokon tačno znamo šta želimo. Zar nije to ono što muškarci tako silno žele, da žene znaju šta hoće?  Ljubav, pažnju, seks, i sve to bez komplikovanja. Draga moja prijateljice, ove godine su naše drugo detinjstvo, srećno. Sada sve zavisi samo od nas. Zato treba da verujemo u čuda. Ne treba da preispitujemo život, već treba da ga živimo. Čekamo, tražimo, prizivamo, zamišljamo. Iako su nas možda prošle veze učinile razočaranim, besnim, zbunjenima – ne postoji ni jedan razlog, bar ne onaj inteligentni – da odustanemo od svog sna –  da nas opet tu negde čeka Prava Ljubav. Jer, pretvarati se da nam ljubav nije potrebna, kad jeste, stvarno je strašno.

Objavljeno 24.03.2015 na portalu Konkretno.co.rs