Monthly Archives: January 2016

Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo četvrti)

Standard

U vrtić se više nisam vratila. Ona teta je kazala, vaša mala je nepopravljiva. I još nešto što nisam razumela. Da li je to sećanje, ili moja izmišljotina, ko će ga znati.

Pred kraj leta, te davne 1974. godine, počele su pripreme za školu. Znala sam već ponešto o školi, pre svega da je tamo jako zabavno. Moja zemunska baka je bila učiteljica, naučila me svemu što o školi treba da znam, mislila sam ja. A u školi me čeka Ivica. Moj jedini prijatelj. Ovaj svet je zaista divno mesto za život, radovala sam se, dok su me češljali, obukli najnoviju haljinu, i naravno ganc nove sokne. Na ruku su mi stavili sat – kupljen specijalno za tu priliku, na leđa okačili nekakvu torbekanju, bila sam spremna za polazak. Ni sat ni torba ni sokne ni haljina nisu po mom ukusu, ali šta je tu je, mama je kazala da ja nemam pojma. Valjda mame bolje znaju. Gomila dece je trčkarala po velikom dvorištu, roditelji su delovali nekako svečano, a ja sam pogledom tražila Ivicu. Ines me zgrabila za ruku, moramo da uđemo, sada će da zvoni, kazala je. Gde je Ivica? Nema više Ivice, kazala je Ines. Ivica je umro. Kako ne znaš, nastavila je da blebeće Ines, imao je neku boles’, kazala mi mama, neku leukemiju, znaš od toga se umire i sad znaš što niko nije hteo da se igra sa njim. Možda ćeš i ti da umreš, vukla me Ines za ruku, zvono se oglasilo, u glavi mi je zvonilo, ništa ne znaš o bolestima, bla, bla, bla, bla, nije prestajala da otvara usta Ines. A onda su se najveća vrata na svetu treskom zatvorila, zvono je utihnulo i nastupio je mrak.

Trgnuo me nekakav žamor. Nadrndani čika, iza boginog stakla, maše i zove me da priđem. Pružam mu fasciklu, sve je tu, kažem.

U tri klika mišem, i dva udarca pečatom, sve je završeno. Doviđenja, izgovaram. Sledeći, viče nadrndani čika, a onda mi se sve razbistrilo. U glavi. Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti. Ali nisam. Bilo je potrebno da doživim i preživim još mnogo toga. Da protekne još mnogo vremena. A onda, bilo je potrebno da uskočim u vremeplov i otputujem tamo. Bilo je potrebno da pročeprkam po sećanjima, pravim ili lažnim. Da ponovo zaboli. Da bi prestalo da boli. Da bih konačno shvatila: da dečaci i devojčice nisu isti. I ne treba da budu. Da nisu jednaki, a trebalo bi da jesu. Da čak ni devojčice nisu jednake. Jer uvek će  se naći neka Ines kojoj su vrata, zatvorena za druge – otvorena. Jer je najlepša. Shvatila sam da ću kroz život često, kao i svi mi, uostalom,  morati da stanem pred bogino staklo i nešto čekam. Shvatila sam da rešenje mnogih stvari, zavisi od onih koji sede iza boginog stakla. I da neki od njih veruju da su milaboga himself. Samo, ja u boga ne verujem. Čak i da nisam u pravu, a da bog kojim slučajem postoji, nešto ne verujem da bi se maskirao u nadrndane tete i čike. Shvatila sam da ta stakla postoje da bi nas razdvajala, a da iza njih sede obične žene. I obični muškarci. Od krvi i mesa, poput mene. Poput nas. Mnoge od njih su umesto ljubavi dobijale punje. Mnogi od njih su umesto ljubavi davali punje. Shvatila sam, da ću kroz ceo život sretati mnoge koji ljubav nisu pružili svojim najbližima. Jer je nisu ni dobili. Od svojih najbližih. Shvatila sam da ću se ceo život sretati sa predrasudama, nerazumevanjem, osudama. Jer se prenose sa kolena na koleno. Zbog neznanja. Zbog nerazumevanja. Zbog strahova.

O, da, naučila sam da ću kroz život nailaziti na jata kokoši koje je zabavno plašiti. Dok ne naletiš na prgavog petla.  I da prgavi petlovi moraju da vode računa koga će da kljucaju po glavi. Jer i od petla ima neko jači. Naučila sam  da guske uvek idu u jatu. Jer samo tako mogu nekoga da povrede i nanesu bol.

Shvatila sam da se većina ljudi plaši promena. Da su im životi, poput vožnje beskonačnim ringišpilom. Jedna skoro besmislena vožnja u krug, u početku možda zabavna. A da im se na kraju život svede na grčevite pokušaje da ne ispadnu iz tog začaranog kruga ponavljanja. Iz godine u godinu, iz generacije u generaciju. Da ćute i trpe, jer je neko pre njih ćutao i trpeo.

Shvatila sam, da mnogi rađaju, jer to tako treba, jer neko to od njih očekuje, jer ih neko pritiska, jer treba produžiti vrstu. Shvatila sam da ipak, nije svako rođen da rađa. I da ne ume svako da voli. I da se ponavljaju naučeni obrasci nerazumevanja, koji neumitno dovode do razočarenja.

Najvažnije što sam konačno shvatila, da život nije začarani krug. Nije krug uopšte! I da su pomene, iako bolne, moguće. A pre svega potrebne. Potrebno je pokidati te lastiše na soknama, koje vas stežu. Potrebno je pokušavati i pokušavati otvoriti sva zatvorena vrata. Potrebno je naučiti dati ljubav. Potrebno je prekinuti ćutanje. Jer, život je da se ide napred. Nekad polako, nekad brže, nekad krivudavo, uzbrdo i nizbrdo, ali uvek i jedino napred.

I na koncu, shvatila sam da je smrt sastavni deo života. U stvari, smrt ne  postoji, dok god  oni koje volimo i dalje žive sa nama u nama.

A ovaj svet je zaista prekrasno mesto za život. Ljudi su ti koji ga kvare.

Objavljeno na portalu Direktna reč, 22.01.2016

 

Advertisements

Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo treći)

Standard

U svom sam sećanju, pravom ili izmišljenom, u taj daleki grad stigla vozom. Želim da verujem da sam jedva čekala da upoznam svoju mamu… dok su predeli promicali pred mojim očima i menjali se. Jer ovaj svet je sjajno mesto za život. Posebno maloj devojčici koja hrli u zagrljaj svojoj majci.

Pa ipak, ne mogu da kažem da se mnogo toga sećam. Sve je bilo nekako tuđe, i taj čovek kojeg ne poznajem, iako blag i nežan, i taj novi grad, i to novo dvorište u kojem trava nije tako zelena. Nedostajala mi je baka, pas i mačka, i ono veliko zemunsko dvorište u kojem stanuje Sunce.

Obukli su me u nekakvo haljinče, i navukli mi na noge nešto glupavog naziva – sokne. Upoznali su me sa komšijama i njihovim sinom. Uplašeno sam u rukama stezala plišanog medu, dok su me sokne stezale. Jednom sam nogom  pokušala da se oslobodim stezanja sokne na drugoj nozi, osetivši olakšanje kada je guma na čarapi pukla, i zarozala se. Tata se smejao. Sada si k’o propala grofica, kazao je. Mama je rekla da to devojčice ne rade. Mali dečak mi je prišao, hoćeš da se igramo? Legenda kaže da sam se tada prvi put zaljubila. Legenda još kaže, da me je mali dečak pitao: Hoćeš punju? Hoću, odgovorila sam ja, iako nisam znala šta punja zapravo znači. Jer, to može da bude samo nešto lepo, kao što je lep ovaj svet. Punju sam dobila, direktno u lice. Odrasli su se smejali, čak i moji roditelji, dok se mali dečak cerio: Ne znaš šta je punja, glupa si! Više nisam imala želju da izađem iz svoje sobe.

Mnogo godina kasnije, saznala sam da mnogi dečaci, momci, muževi i muškarci, umesto ljubavi, devojčicama, devojkama, ženama, majkama daju pesnice. U lice. U srce. Saznala sam, da je nekima to  smešno. Da mnogi misle da su žene zaslužile da dobiju. Pesnicom u glavu. Saznala sam i to, da se mnogi prave da ne vide i okreću glavu. I da gotovo nikog nije briga što to boli. A boli, verujte mi na reč.

Probudli su me jednog jutra, začešljali, doterali, i odveli u neku oronulu kuću. U ogromnoj sobi trčkarala je gomila dece. Neke tete su se motale oko njih. Ovo je vrtić, kazao je tata. Tu ćeš biti dok mama i ja radimo. Ovo su tvoji novi drugari. ’Oću u Zemun, kazala sam ja. Ne može, vreme je da stekneš prijatelje.

Deca su jurcala, dok sam ja ukočeno stajala u jednom ćošku. Nisam odgovarala na pitanja. Sokne su me stezale, ponovila sam isti, oslobađajući pokret koji devojčice ne rade i sa zadovoljstvom osetila kako se čarapica zarozava oko moje noge. Šta uopšte znači propala grofica, pitala sam se ja, dok mi se život menjao.

Vreme je za spavanje, trgnuo me oštar glas jedne od teta. Ko još spava danju, upitala sam, dok se velika soba pretvarala u spavaonicu. Ja ne spavam danju, kazala sam. Ćuti i lezi. Legla sam. Meni se piški, prošaputala sam. Ne može! Sada se spava. Da ti nisam čula glas, kazala je, sada već potpuno odvratna teta.  Ko još ne sme da piški kada mu se piški, mislila sam ja, dok sam se pravila da spavam. Uopšte ne razumem odrasle, motalo mi se kroz glavu, a onda sam donela odluku: Upiškila sam se u taj odvratni krevet u toj odvratnoj sobi, u inat tim odvratnim tetama.

Dok sam čekala da dođu po mene, pored neke peći, obučena u tuđu, odvratnu garderobu, odlučila sam da se tu više nikada ne vratim. Deca su mi se rugala, ona teta me grdila, a ja sam zamišljala kako trčim po mom zemunskom dvorištu, bosa, a svet je ponovo predivno mesto za život. Tata je ćutao, mama je bila razočarana, teta je rekla: Vaše dete ne želi da se prilagodi,  a ja sam dobila temperaturu i razbolela se.

Koliko god se upinjala, ne mogu da se setim šta se dešavalo u međuvremenu. Do novog buđenja, češljanja, oblačenja i odvođenja pred neku novu zgradu. Da li sam opet jurcala po zemunskom dvorištu ili je baka došla da me čuva dok tata i mama odlaze na neko vrlo ozbiljno mesto i tamo rade neke vrlo ozbiljne stvari koje ih umaraju. Pojma nemam. Gde li se izgube sećanja? Zašto nastupa zaborav? Šta li sve potisnemo u sebe, da se nikad ne vrati? Ili se ipak, jednom, vrati i olupa te kao bumerang? Kao ona punja u glavu? Kada i da li uopšte nastupa onaj trenutak – sećanja se vrate, a tebe više ništa ne boli?

Bilo kako bilo, ponovo su me odveli u nešto što se zove vrtić. Ovoga puta, zgrada je bila svetla i lepa. Okupana suncem, sa ogromnim dvorištem. Ovde bi moglo da mi bude dobro, ponadala sam se ja, dok me lepa, nasmejana teta vodila za ruku.

Prvih dana sam samo stajala po strani i gledala šta se dešava. U vreme spavanja – opet to spavanje u sred’ dana, vodila sam računa da mi se ne piški. Radila sam bez reči sve što su rekle da treba da radim. A onda sam jednog dana, u vreme spavanja, primetila nešto čudno. Jedna se devojčica, najlepša i najumiljatija, iskradala iz kreveta i odlazila  u zastakljenu prostoriju gde su sedele tete, povremeno provirujući kroz staklo da se uvere da spavamo. Hm, šta li se tamo dešava, mislila sam ja. I odlučila da saznam. Jedva sam čekala sledeći dan. Sve se ponovilo. Ines se iskrala, tiho ušla u sobu iza stakla. A onda sam i ja lagano ustala, tiho, najtiše u zarozanim soknama i otvorila vrata.  Usledio šok. Šta ti pada na pamet?! Odakle ti takve ideje, graktale su one divne tete na mene uglas, dok se Ines cerila iza njihovih leđa. Bila sam kažnjena. Dok su se druga deca igrala ja sam sedela u ćošku. Redom su mi pritrčavali i rugali  mi se. Svi sem jednog dečaka.

Otac je ćutao, majka je uvređeno uzdisala. Zašto joj to radim, zašto je sramotim i zašto su mi opet zarozane čarape? Pa, ja sam propala grofica, kazao mi tata, a to je baš zabavno.

Sve je bilo po starom, Ines je i dalje nekažnjeno odlazila u sobu iza staklenih vrata, a ja sam rešila da joj se osvetim.  Stekla sam prijatelja. Ivicu. Dok nas smrt ne rastavi. Ovaj svet je ponovo bio poprilično dobro mesto za život. Iako nisam razumela zašto Ines sme da uđe, tamo gde druga deca ne smeju. I zašto niko drugi sem mene nije ni pokušao? Čega se plaše? Kazne? Ruganja? Uvređene majke? Čega?

Sačekala sam priliku i jednoga dana dok se Ines iskradala iz staklene sobe, skočila pred nju. Sav arsenal psovki koje sam naučila u svojih pet godina života istresla sam na nju. Na sav glas. Ines je plakala, ja sam ponovo završila u ćošku za kazne. Ovoga puta nisam bila sama. Ivica je sedeo pored mene.

Mama je uvređeno uzdisala u fotelji. Zašto Saša, zašto? Sela sam joj u krilo, čini mi se prvi put u životu. Pokušala sam da je zagrlim.

Mama, volim te, kazala sam. Grubo me odgurnula: Reči ništa ne znače, kazala je. Pokaži mi to delima.

Kako se delima pokazuje, pitala sam se ja, dok sam grlila svoga medu, pokušavajući da zaspim. Želim da meni moja mama kaže da me voli. Želim, medo, da me mama zagrli, šaputala sam mu tiho. Pa dobro, tešila sam se. Sve su mame iste, zar ne? Mora biti da je tako. Samo, deca često ne razumeju svoje mame. Sigurno me voli?

Svet je ionako divno mesto za život ubeđivala sam sebe.

Imala sam Ivicu. To što je on uvek bio sam nije me čudilo. To što niko sem mene nije hteo da se igra sa njim. Bio je mali dečak, blede puti, sasvim nalik meni. Postali smo nerazdvojni. Osim, kada sam ja smislila šta bih pametnije mogla da radim u vreme obaveznog spavanja. Počela sam da se iskradam i odlazim u dvorište. Trčala sam po travi, i naravno, valjuškala se. To je bila moja tajna. A onda su me ukebali. Sačekala sam roditelje u ćošku za kazne. Uradila sam nešto užasno loše. Bila sam u dvorištu bez nadzora. Zašto postoje dvorišta u kojima nema nikog, pitala sam se ja, dok je moja uvređena majka tražila da se izvinim. Legedna kaže da sam tada, sa nepunih šest godina, svojoj majci prvi put rekla: NEĆU. Legenda još kaže, da su posle tog istorijskog neću, naši odnosi, već krhki, nepovratno otišli dođavola.

(…nastaviće se…)

Objavljeno na portalu Direktna reč, 15.01.2016

 

 

Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo drugi)

Standard

IMG 20151227 170820Još jedan događaj me pomalo uznemirio. Baka je kazala da sam ja devojčica, i da je vreme da počnem tako i da se ponašam. Ali deda kaže da sam ja njegov sin Filip! I šta to uopšte znači ponašati se kao devojčica? Uskoro sam  saznala: baka je izvukla iz ormara nešto mnogo smešno, još smešnijeg naziva: štrample. Sada će me očešljati (grrr) i doterati, i umiti, jer nije lepo da devojčice budu musave. A onda idemo nas dve, dame (?) u šetnju Kalemegdanom. Štrample su, ispostavilo se, nešto mnogo odvratno i komplikovano, uprkos zabavnom imenu. Volela sam da odlazim sa bakom u šetnje, a štrample sam omrznula doživotno. Baku sam isto volela, pa sam ćutala i trpela dok mi je navlačila taj mrski odevni predmet. Ćutala sam i tokom šetnje dok sam nekako pokušavala da zadržim štrample na sebi, dok su one spadale i zarozavale se oko mojih nogu. Zašto ne mogu da obučem pantalone? Devojčice nose haljine. I štrample. Život mi se ozbiljno menjao.

Da li su promene u svetu oko mene nastupile usled nadasve neprijatnog iskustva sa petlom ili štramplama – ne bih rekla. Pa ipak, počela sam da primećujem, za mene, tada, neka potpuno nerazumljiva dešavanja. Mnogo godina kasnije, kao već odrasla žena, saznala sam da bake obično prenose svojim unukama razne životne mudrosti. Malo sam začeprkala po sećanjima, i izronila je jedna rečenica koju je moja baka meni dobrano utuvila u glavu čestim ponavljanjima: ,,Zaklela se zemlja raju da se sve tajne znaju.”

To bi ukratko, bila opomena da mi ne pada na um da lažem. Ili nešto muljam. Jer, sve se sazna.

Što bi iko lagao, mislila sam tada ja, ili imao bilo kakve tajne – jer ovaj svet je divno mesto za život. Međutim, dešavanja koja su usedila govorila su nešto sasvim suprotno: Odrasli su ipak nešto tajili i muljali. Što je dovelo u pitanje bakine reči. Da li je baka mene lagala, ili te reči nisu važile za odrasle? Nešto se tajnovito dešavalo iza zatvorenih vrata. Počela sam da primećujem da dedina popodnevna dremka ima neke veze sa praznim flašama na koje sam nailazila, a da bakini neizostavni poslovi u komšiluku imaju neke veze sa onim nečim što se dešavalo iza zatvorenih vrata. Odrasli rade neke nerazumne stvari, pomislila sam ja, a neki čudan osećaj je počeo da se uvlači u mene. Bakini odlasci u komšiluk postali su sve češći, a tišina koja je vladala po njenom povratku sve gušća.

Jedno jutro su me spakovali, bez mnogo reči i odveli kod druge bake, u jedno vojvođansko selo. Volela sam i tu baku, pravila je najbolje prženice na svetu i najslađu belu kafu. Volela sam pucketanje vatrice u šporetu, dok sam čekala šćućurena u ogromnom lavoru na sred sobe da se voda u loncu na šporetu ugreje i da se onda igramo polivanja mene toplom vodom. I druga baka je ponekad imala neka posla, tajnovita – iako smo nas dve bile same, pa me ostavljala u obližnjem vrtiću. Vreme dok ne dođe po mene  provodila sam u dvorištu, sama, bez želje da se družim sa drugom decom. Prišla mi je jedna mala devojčica, sasvim nalik meni, htela je da se igramo. A onda mi je objasnila da ona ima 16 godina i da shodno godinama, ona mora u našoj igri biti glavna. Zaprepašćeno sam pomislila da  male devojčice lažu i odbila da se igram sa njom, a  i da odlazim tamo gde deca lažu. Baka me onda vodila sa sobom, i ostavljala po nekim sobama kod nekih meni nepoznatih ljudi, dok ona ne bi završila sa svojim poslovima. Mnogo godina kasnije sam saznala da je išla da sprema tuđe kuće da bi zaradila neki dinar. To je imalo neke veze sa tim što je njen muž, a moj deda bio neki prgav čovek – kakve veze, pojma nemam i da su im neki ljudi, oduzeli kuću i sve što su imali. Odrasli zaista rade jedni drugima neke mnogo ružne stvari, nisam mogla a da ne zaključim. Pa ipak, sva ta dešavanja, potpuno nerazumljiva meni, nisu me pokolebala u verovanju da je ovaj svet jedno divno mesto za život. Dobro, ne baš uvek i ne baš svima.

Nakon jednog bakinog tajnog posla, dobila sam lutku. Belu, plišanu, plastičnoga lica. Nije mi se dopala. Ovo je Biserka, kazala je baka, a ja sam pomislila: Kakvo ime! Biserka uopšte nije zabavna. Tvoja je, još je dodala baka. Ja sam ćutala, baka je kazala: Nema veze, ako je ti nećeš daćemo je Klari. ‘Oću, prošaputala sam ja. Lagala sam. Prvi put u životu. Cele noći nisam mogla da spavam, dobila sam temperaturu. Lagala sam, jer sam poželela bilo kakvu igračku. Biserka je osuđena da živi sa mnom,  zbog moje laži Klara nije dobila priliku da dobije lutku, koja bi se možda njoj svidela, Biserka nije dobila priliku da je neko drugi voli , kad već ja  nisam mogla.  Bila sam užasnuta svojim postupkom. Lažov i sebična devojčica. Ali nazad se nije moglo. Nisam mogla da izustim da ne volim Biserku. Plašila sam se da će to baku povrediti. Godinama  sam se pitala da li je taj događaj otkrio moju pravu prirodu? Jesam li ja loš čovek? Prošlo je više od 40 godina od tada, kada sam konačno smogla hrabrosti da ispričam Klari svoju mračnu tajnu. Bilo joj je smešno. Oprostila mi je. Rekla je da mi je i Biserka sigurno oprostila. Ne znam, nisam ubeđena. Za Biserku. Za Klaru jesam.

Osvanula sam sa temperaturom, deda je došao po mene da me vrati u Zemun. Baka ga nije pustila kroz kapiju. Bila je uvređena, ume ona da brine o meni. Deda je bio uporan. Zgrabio me za ruku. Baka je bila jača, iščupala me iz dedinih ruku, zalupila mu kapiju ispred nosa. Ja sam plakala, ništa nisam razumela. Život ponekad nema ama baš nikakvog smilsla, rekla sam Biseki pre nego sam zaspala u suzama.

Probudili su me, baka i neki čovek. Rekla je da je to moj tata. Popila sam najslađu belu kafu, pazeći da mi ne curi niz bradu, jer devojčica sam ja. Uz to nisam baš dobra. Pojela sam prženicu, najmirisniju na svetu. Taj mi se ukus i miris doživotno urezao u nosnice. Često pokušavam da ga nađem u nekim drugim belim kafama i nekim drugim prženicama. Ali, čini se da on živi samo u mojim sećanjima  i nosnicama. Nema ga na drugim mestima.

Posle su, taj meni ne baš poznati čovek,  moj tata, i baka otišli u drugu sobu. Zatvorili su vrata. Šta li može da se desi iza tih zatvorenih vrata, pitala sam se ja. I zašto odrasli stalno zatvaraju neka vrata? Mrzim zatvorena vrata i nikada ih neću zatvarati kad porastem, poverila sam Biserki.

A onda me otac uzeo za ruku i kazao da idemo kući. U Zemun? Ne. Idemo našoj kući. Čeka te mama.

Znaš, Biserka, male devojčice imaju i mame i tate. Znala sam ja to, ali nisam bila baš sigurna.

(…nastaviće se…)

 

objavljeno na portalu Direktna reč, 28.12.2015