Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo drugi)

Standard

IMG 20151227 170820Još jedan događaj me pomalo uznemirio. Baka je kazala da sam ja devojčica, i da je vreme da počnem tako i da se ponašam. Ali deda kaže da sam ja njegov sin Filip! I šta to uopšte znači ponašati se kao devojčica? Uskoro sam  saznala: baka je izvukla iz ormara nešto mnogo smešno, još smešnijeg naziva: štrample. Sada će me očešljati (grrr) i doterati, i umiti, jer nije lepo da devojčice budu musave. A onda idemo nas dve, dame (?) u šetnju Kalemegdanom. Štrample su, ispostavilo se, nešto mnogo odvratno i komplikovano, uprkos zabavnom imenu. Volela sam da odlazim sa bakom u šetnje, a štrample sam omrznula doživotno. Baku sam isto volela, pa sam ćutala i trpela dok mi je navlačila taj mrski odevni predmet. Ćutala sam i tokom šetnje dok sam nekako pokušavala da zadržim štrample na sebi, dok su one spadale i zarozavale se oko mojih nogu. Zašto ne mogu da obučem pantalone? Devojčice nose haljine. I štrample. Život mi se ozbiljno menjao.

Da li su promene u svetu oko mene nastupile usled nadasve neprijatnog iskustva sa petlom ili štramplama – ne bih rekla. Pa ipak, počela sam da primećujem, za mene, tada, neka potpuno nerazumljiva dešavanja. Mnogo godina kasnije, kao već odrasla žena, saznala sam da bake obično prenose svojim unukama razne životne mudrosti. Malo sam začeprkala po sećanjima, i izronila je jedna rečenica koju je moja baka meni dobrano utuvila u glavu čestim ponavljanjima: ,,Zaklela se zemlja raju da se sve tajne znaju.”

To bi ukratko, bila opomena da mi ne pada na um da lažem. Ili nešto muljam. Jer, sve se sazna.

Što bi iko lagao, mislila sam tada ja, ili imao bilo kakve tajne – jer ovaj svet je divno mesto za život. Međutim, dešavanja koja su usedila govorila su nešto sasvim suprotno: Odrasli su ipak nešto tajili i muljali. Što je dovelo u pitanje bakine reči. Da li je baka mene lagala, ili te reči nisu važile za odrasle? Nešto se tajnovito dešavalo iza zatvorenih vrata. Počela sam da primećujem da dedina popodnevna dremka ima neke veze sa praznim flašama na koje sam nailazila, a da bakini neizostavni poslovi u komšiluku imaju neke veze sa onim nečim što se dešavalo iza zatvorenih vrata. Odrasli rade neke nerazumne stvari, pomislila sam ja, a neki čudan osećaj je počeo da se uvlači u mene. Bakini odlasci u komšiluk postali su sve češći, a tišina koja je vladala po njenom povratku sve gušća.

Jedno jutro su me spakovali, bez mnogo reči i odveli kod druge bake, u jedno vojvođansko selo. Volela sam i tu baku, pravila je najbolje prženice na svetu i najslađu belu kafu. Volela sam pucketanje vatrice u šporetu, dok sam čekala šćućurena u ogromnom lavoru na sred sobe da se voda u loncu na šporetu ugreje i da se onda igramo polivanja mene toplom vodom. I druga baka je ponekad imala neka posla, tajnovita – iako smo nas dve bile same, pa me ostavljala u obližnjem vrtiću. Vreme dok ne dođe po mene  provodila sam u dvorištu, sama, bez želje da se družim sa drugom decom. Prišla mi je jedna mala devojčica, sasvim nalik meni, htela je da se igramo. A onda mi je objasnila da ona ima 16 godina i da shodno godinama, ona mora u našoj igri biti glavna. Zaprepašćeno sam pomislila da  male devojčice lažu i odbila da se igram sa njom, a  i da odlazim tamo gde deca lažu. Baka me onda vodila sa sobom, i ostavljala po nekim sobama kod nekih meni nepoznatih ljudi, dok ona ne bi završila sa svojim poslovima. Mnogo godina kasnije sam saznala da je išla da sprema tuđe kuće da bi zaradila neki dinar. To je imalo neke veze sa tim što je njen muž, a moj deda bio neki prgav čovek – kakve veze, pojma nemam i da su im neki ljudi, oduzeli kuću i sve što su imali. Odrasli zaista rade jedni drugima neke mnogo ružne stvari, nisam mogla a da ne zaključim. Pa ipak, sva ta dešavanja, potpuno nerazumljiva meni, nisu me pokolebala u verovanju da je ovaj svet jedno divno mesto za život. Dobro, ne baš uvek i ne baš svima.

Nakon jednog bakinog tajnog posla, dobila sam lutku. Belu, plišanu, plastičnoga lica. Nije mi se dopala. Ovo je Biserka, kazala je baka, a ja sam pomislila: Kakvo ime! Biserka uopšte nije zabavna. Tvoja je, još je dodala baka. Ja sam ćutala, baka je kazala: Nema veze, ako je ti nećeš daćemo je Klari. ‘Oću, prošaputala sam ja. Lagala sam. Prvi put u životu. Cele noći nisam mogla da spavam, dobila sam temperaturu. Lagala sam, jer sam poželela bilo kakvu igračku. Biserka je osuđena da živi sa mnom,  zbog moje laži Klara nije dobila priliku da dobije lutku, koja bi se možda njoj svidela, Biserka nije dobila priliku da je neko drugi voli , kad već ja  nisam mogla.  Bila sam užasnuta svojim postupkom. Lažov i sebična devojčica. Ali nazad se nije moglo. Nisam mogla da izustim da ne volim Biserku. Plašila sam se da će to baku povrediti. Godinama  sam se pitala da li je taj događaj otkrio moju pravu prirodu? Jesam li ja loš čovek? Prošlo je više od 40 godina od tada, kada sam konačno smogla hrabrosti da ispričam Klari svoju mračnu tajnu. Bilo joj je smešno. Oprostila mi je. Rekla je da mi je i Biserka sigurno oprostila. Ne znam, nisam ubeđena. Za Biserku. Za Klaru jesam.

Osvanula sam sa temperaturom, deda je došao po mene da me vrati u Zemun. Baka ga nije pustila kroz kapiju. Bila je uvređena, ume ona da brine o meni. Deda je bio uporan. Zgrabio me za ruku. Baka je bila jača, iščupala me iz dedinih ruku, zalupila mu kapiju ispred nosa. Ja sam plakala, ništa nisam razumela. Život ponekad nema ama baš nikakvog smilsla, rekla sam Biseki pre nego sam zaspala u suzama.

Probudili su me, baka i neki čovek. Rekla je da je to moj tata. Popila sam najslađu belu kafu, pazeći da mi ne curi niz bradu, jer devojčica sam ja. Uz to nisam baš dobra. Pojela sam prženicu, najmirisniju na svetu. Taj mi se ukus i miris doživotno urezao u nosnice. Često pokušavam da ga nađem u nekim drugim belim kafama i nekim drugim prženicama. Ali, čini se da on živi samo u mojim sećanjima  i nosnicama. Nema ga na drugim mestima.

Posle su, taj meni ne baš poznati čovek,  moj tata, i baka otišli u drugu sobu. Zatvorili su vrata. Šta li može da se desi iza tih zatvorenih vrata, pitala sam se ja. I zašto odrasli stalno zatvaraju neka vrata? Mrzim zatvorena vrata i nikada ih neću zatvarati kad porastem, poverila sam Biserki.

A onda me otac uzeo za ruku i kazao da idemo kući. U Zemun? Ne. Idemo našoj kući. Čeka te mama.

Znaš, Biserka, male devojčice imaju i mame i tate. Znala sam ja to, ali nisam bila baš sigurna.

(…nastaviće se…)

 

objavljeno na portalu Direktna reč, 28.12.2015

Advertisements

Оstavite komentar

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s