Category Archives: Sve je to život

Nemojte se ničemu čuditi. Stvarnost ima više lica. Ljudi takođe.

Pobedili smo NATO!

Standard

Otišla sam na posao najnormalnije, tog 24. marta 1999. godine ne verujući da se tako nešto može desiti nama. Danima se već govorilo da će nas bombardovati, ali moj mali mozak nije to mogao ni da shvati ni da prihvati.

Pa ipak, u povratku sam jedva čekala da pređem most i dokopam se Zemuna.

Osećala sam se čudno dak sam birala rođendanski poklon drugarici. Prodavačice su me zgranuto gledale, pa ’el’ znate šta će nam se danas desiti?

– O, pa to ne može biti istina, kazala sam ja.

Goca je usplahireno utrčala u stan budućeg oca mog deteta, uzela poklon i saopštila nam da žuri što pre da pređe most, jer samo što nije počelo. Nema od toga ništa, bila sam uporna ja.

– Ti si luda načisto, čula sam Gordanu dok je istrčavala iz stana, pustila sam muziku, pripalila cigaretu, nisam dozvolila da se uključi televizor. Ćutke smo pušili nas dvoje, a onda sa zgrada zatresla i zaljujala, stravičan tresak je odjeknuo,  nebo je promenilo boju.

E, pa Saša, sada si konačno saznala šta znači „usrati se od straha“. Bukvalno. Na klozetskoj  šolji sam odlučila da budem pragmatična i za nekoliko trenutaka sam krenula da nas organizujem: spakovala sam sve što mi je palo na pamet da bi nam bilo korisno, u tih dan dva koji slede: hranu, sredstva za higijenu, baterije, pogasila sve kućne aparate, i saopštila da mi ne pada na um da sedim da devetom spratu i da iz ovih stopa idemo mojoj kući.

Sutradan, na poslu – novi šok. Direktor nam saopštava da firmu do kraja dana seli na Kipar, jer ko zna koliko će ovo zlo da traje, i da vodi deo zaposlenih sa sobom. – Ja ne mogu, čujem sebe kako izgovaram.

– Kako ne možeš, nenormalna!? Ne budi luda!

– Ne mogu i kraj. Kako da ostavim svog psa, svoju kuću, budućeg oca moga deteta, prijatelje?

Kolege me gledaju u čudu, direktor stavlja novac u kovertu, pruža mi i kaže vidimo se kad se sve ovo završi.

– Je l’ znaš ti Saša da je ovo veliko sranje, razmisli, bre, ženo, govorim sama sebi dok se sa onom kovertom u ruci vraćam kroz pusti grad, preko Brankovog mosta, pored hotela Jugoslavija, pored Doma vazduhoplovstva, nogu pred nogu, do svoje kuće.

A tamo, u kući prastari telefon histerično zvoni. Do kraja, pa opet. Ne želim da se javim, ali telefonu ne pada na pamet da prestane.

– Halo, kažem.

– Jesi živa kretenu, gde si?!Urliče tatin glas sa druge strane. Odmah da si se spakovala i došla u Rovinj!

– Ne mogu i neću. Spuštam slušalicu.

Ona prokletinja ponovo počinje da zvoni. Mozak me boli, ali podižem slušalicu i kažem: Neću.

– Šta bre nećeš, dere se sad mamin glas, odmah idi za Rovinj, ja sam pored Avijana, evo uzleteli su.

-Ko je, bre, uzleteo?

– NATO avioni, kako ko, sklanjaj se odande, ’si me čula.

– Ne. Moj život je ovde, bez bombi ili sa njima.

I dalje ne mogu da se opasuljim, ali odlučujem da nekako pokušam da organizjem naše živote u skladu sa novonastalom situacijom. Odlazak u nabavku, trebalo bi nabaviti sve što je potrebno za funkcionisanje u narednim danima. Samo šta je to, pitam se dok sa kolicima hodam pored rafova, koji se brzinom svetlosti prazne. Sećam se samo da sam ugledala flašu lozovače i stavila je u korpu. A onda još jednu, pa još dve. Da li sam još nešto kupila, ne sećam se. Komšije su me čekale u dvorištu. Jedino se u tvoj podrum ulazi iz dvorišta, govore, a ja ne razumem zašto je to važno. Valjda ćeš da nas pustiš u podrum ako bude trebalo? Hoću, naravno, samo ne znam šta ćemo u podrumu, kao da sam poblesavila, ništa mi nije jasno.

Pa, bombarduju nas, ženo, a onda se ide u skloništa, šta ti nije jasno? Ništa mi nije jasno, ali šta ja tu mogu. Možeš da se dozoveš sebi i da se organizujemo. Najpre sam naterala muški deo ekipe da spuste TA peć u podrum. Iako ni meni nije bilo najjasnije šta će peć u podrumu, niko se nije usudio da mi protivreči. Onda sam otvorila cisternu, i ostatak dana smo proveli pored poklopca čekajući da se cisterna napuni vodom sa česme. Kumovi su su se preselili kod nas i život je počeo da poprima određeni ritam. Telefon je zvonio četiri puta dnevno u određeno vreme, glas sa druge strane bi izgovarao: Uzleteli su. Posle desetak minuta bi se oglasila Šizela, početak vazdušne opasnosti. Nova šizela je oglašavala prestanak, a onda bi telefon ponovo zazvonio: – Dobro ste? Da. To sve tako  dva puta dnevno. U intrevalima između dva poziva ili dve Šizele sadila sam kupus, krastavac, paradajz, čak i brokoli. Igrali smo karte, pušili, pili pivo i lozovaču.  Ekipa se ubrzo opustila, pa smo počeli da se sastajemo po zemunskim kafanama, u sred podneva, odmah posle prve vazdušne opasnosti. Tamburaši su udarali najbolje što su znali u instrumente dok je tamo preko puta gorelo Pančevo. Sve je opasno pretilo da se pretvori u jednu morbidnu žurku bez kraja.

A onda se opasno zatresla i moja kuća. Stvari su letele sa polica. Puklo je najstrašnije negde blizu. Jednom, pa još jednom. I mrak je zavladao Zemunom. Kum se pojavio okićen bedževima „TARGET“ da treba svi da idemo na mostove i da im jebemo majku Natovsku, ushićeno je podvriskivao.

E, moj kume, sad ti lepo idi tako bez mozga, pa budi meta gde god hoćeš, ali ne u mojoj kući. Posle struje, nestalo je i vode ali mi smo bili obezbeđeni. Cisternu smo do vrha napunili. Otvaram poklopac, i ne verujem očima: prazna je. Ta cisterna koju je moj pradeda napravio posle Prvog svetskog rata preživala je svašta ali one projektile koji su pali u sred Zemuna nije. Pukla je i sva voda je negde iscurela. Tu, na kolenima pored poklopca, zureći u praznu cisternu – pukla sam i ja.

Ničega se više ne sećam. Upala sam u neko obamrlo stanje i gotovo da nisam izlazila iz kreveta.

Tog 78-og dana  telefon je počeo besomučno, u neko čudne vreme, da zvoni. Umukni prokletinjo, siktala sam kroz zube. Mrzela sam tu spravu koja ne donosi nikakve dobre vesti. Javi se, Saša zvrndao je on i dalje.

– Da?

– Ćer’o, gotovo je- kazao je glas sa druge strane.

Uključujem televizor, a iz ekrana veliki vođa saopštava: Dragi građani, srećan nam mir. Pobedili smo NATO.

Dok ne sklonimo ovog monstruma, mi nemamo šansu da živimo nomalno, govorim sebi dok ulazim pod tuš i puštam mlaz vode da spere sa mene sav jed i sav jad. Moj mali mozak nije mogao ni da sanja da su monstrumova deca već svuda oko nas. Moj sićušni mozak nije mogao ni da pomisli da i posle ovog monstruma ima neki novi monstrum.

download

Objavljeno na portalu Direktna reč, 29.03.2016

Advertisements

Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo četvrti)

Standard

U vrtić se više nisam vratila. Ona teta je kazala, vaša mala je nepopravljiva. I još nešto što nisam razumela. Da li je to sećanje, ili moja izmišljotina, ko će ga znati.

Pred kraj leta, te davne 1974. godine, počele su pripreme za školu. Znala sam već ponešto o školi, pre svega da je tamo jako zabavno. Moja zemunska baka je bila učiteljica, naučila me svemu što o školi treba da znam, mislila sam ja. A u školi me čeka Ivica. Moj jedini prijatelj. Ovaj svet je zaista divno mesto za život, radovala sam se, dok su me češljali, obukli najnoviju haljinu, i naravno ganc nove sokne. Na ruku su mi stavili sat – kupljen specijalno za tu priliku, na leđa okačili nekakvu torbekanju, bila sam spremna za polazak. Ni sat ni torba ni sokne ni haljina nisu po mom ukusu, ali šta je tu je, mama je kazala da ja nemam pojma. Valjda mame bolje znaju. Gomila dece je trčkarala po velikom dvorištu, roditelji su delovali nekako svečano, a ja sam pogledom tražila Ivicu. Ines me zgrabila za ruku, moramo da uđemo, sada će da zvoni, kazala je. Gde je Ivica? Nema više Ivice, kazala je Ines. Ivica je umro. Kako ne znaš, nastavila je da blebeće Ines, imao je neku boles’, kazala mi mama, neku leukemiju, znaš od toga se umire i sad znaš što niko nije hteo da se igra sa njim. Možda ćeš i ti da umreš, vukla me Ines za ruku, zvono se oglasilo, u glavi mi je zvonilo, ništa ne znaš o bolestima, bla, bla, bla, bla, nije prestajala da otvara usta Ines. A onda su se najveća vrata na svetu treskom zatvorila, zvono je utihnulo i nastupio je mrak.

Trgnuo me nekakav žamor. Nadrndani čika, iza boginog stakla, maše i zove me da priđem. Pružam mu fasciklu, sve je tu, kažem.

U tri klika mišem, i dva udarca pečatom, sve je završeno. Doviđenja, izgovaram. Sledeći, viče nadrndani čika, a onda mi se sve razbistrilo. U glavi. Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti. Ali nisam. Bilo je potrebno da doživim i preživim još mnogo toga. Da protekne još mnogo vremena. A onda, bilo je potrebno da uskočim u vremeplov i otputujem tamo. Bilo je potrebno da pročeprkam po sećanjima, pravim ili lažnim. Da ponovo zaboli. Da bi prestalo da boli. Da bih konačno shvatila: da dečaci i devojčice nisu isti. I ne treba da budu. Da nisu jednaki, a trebalo bi da jesu. Da čak ni devojčice nisu jednake. Jer uvek će  se naći neka Ines kojoj su vrata, zatvorena za druge – otvorena. Jer je najlepša. Shvatila sam da ću kroz život često, kao i svi mi, uostalom,  morati da stanem pred bogino staklo i nešto čekam. Shvatila sam da rešenje mnogih stvari, zavisi od onih koji sede iza boginog stakla. I da neki od njih veruju da su milaboga himself. Samo, ja u boga ne verujem. Čak i da nisam u pravu, a da bog kojim slučajem postoji, nešto ne verujem da bi se maskirao u nadrndane tete i čike. Shvatila sam da ta stakla postoje da bi nas razdvajala, a da iza njih sede obične žene. I obični muškarci. Od krvi i mesa, poput mene. Poput nas. Mnoge od njih su umesto ljubavi dobijale punje. Mnogi od njih su umesto ljubavi davali punje. Shvatila sam, da ću kroz ceo život sretati mnoge koji ljubav nisu pružili svojim najbližima. Jer je nisu ni dobili. Od svojih najbližih. Shvatila sam da ću se ceo život sretati sa predrasudama, nerazumevanjem, osudama. Jer se prenose sa kolena na koleno. Zbog neznanja. Zbog nerazumevanja. Zbog strahova.

O, da, naučila sam da ću kroz život nailaziti na jata kokoši koje je zabavno plašiti. Dok ne naletiš na prgavog petla.  I da prgavi petlovi moraju da vode računa koga će da kljucaju po glavi. Jer i od petla ima neko jači. Naučila sam  da guske uvek idu u jatu. Jer samo tako mogu nekoga da povrede i nanesu bol.

Shvatila sam da se većina ljudi plaši promena. Da su im životi, poput vožnje beskonačnim ringišpilom. Jedna skoro besmislena vožnja u krug, u početku možda zabavna. A da im se na kraju život svede na grčevite pokušaje da ne ispadnu iz tog začaranog kruga ponavljanja. Iz godine u godinu, iz generacije u generaciju. Da ćute i trpe, jer je neko pre njih ćutao i trpeo.

Shvatila sam, da mnogi rađaju, jer to tako treba, jer neko to od njih očekuje, jer ih neko pritiska, jer treba produžiti vrstu. Shvatila sam da ipak, nije svako rođen da rađa. I da ne ume svako da voli. I da se ponavljaju naučeni obrasci nerazumevanja, koji neumitno dovode do razočarenja.

Najvažnije što sam konačno shvatila, da život nije začarani krug. Nije krug uopšte! I da su pomene, iako bolne, moguće. A pre svega potrebne. Potrebno je pokidati te lastiše na soknama, koje vas stežu. Potrebno je pokušavati i pokušavati otvoriti sva zatvorena vrata. Potrebno je naučiti dati ljubav. Potrebno je prekinuti ćutanje. Jer, život je da se ide napred. Nekad polako, nekad brže, nekad krivudavo, uzbrdo i nizbrdo, ali uvek i jedino napred.

I na koncu, shvatila sam da je smrt sastavni deo života. U stvari, smrt ne  postoji, dok god  oni koje volimo i dalje žive sa nama u nama.

A ovaj svet je zaista prekrasno mesto za život. Ljudi su ti koji ga kvare.

Objavljeno na portalu Direktna reč, 22.01.2016

 

Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo treći)

Standard

U svom sam sećanju, pravom ili izmišljenom, u taj daleki grad stigla vozom. Želim da verujem da sam jedva čekala da upoznam svoju mamu… dok su predeli promicali pred mojim očima i menjali se. Jer ovaj svet je sjajno mesto za život. Posebno maloj devojčici koja hrli u zagrljaj svojoj majci.

Pa ipak, ne mogu da kažem da se mnogo toga sećam. Sve je bilo nekako tuđe, i taj čovek kojeg ne poznajem, iako blag i nežan, i taj novi grad, i to novo dvorište u kojem trava nije tako zelena. Nedostajala mi je baka, pas i mačka, i ono veliko zemunsko dvorište u kojem stanuje Sunce.

Obukli su me u nekakvo haljinče, i navukli mi na noge nešto glupavog naziva – sokne. Upoznali su me sa komšijama i njihovim sinom. Uplašeno sam u rukama stezala plišanog medu, dok su me sokne stezale. Jednom sam nogom  pokušala da se oslobodim stezanja sokne na drugoj nozi, osetivši olakšanje kada je guma na čarapi pukla, i zarozala se. Tata se smejao. Sada si k’o propala grofica, kazao je. Mama je rekla da to devojčice ne rade. Mali dečak mi je prišao, hoćeš da se igramo? Legenda kaže da sam se tada prvi put zaljubila. Legenda još kaže, da me je mali dečak pitao: Hoćeš punju? Hoću, odgovorila sam ja, iako nisam znala šta punja zapravo znači. Jer, to može da bude samo nešto lepo, kao što je lep ovaj svet. Punju sam dobila, direktno u lice. Odrasli su se smejali, čak i moji roditelji, dok se mali dečak cerio: Ne znaš šta je punja, glupa si! Više nisam imala želju da izađem iz svoje sobe.

Mnogo godina kasnije, saznala sam da mnogi dečaci, momci, muževi i muškarci, umesto ljubavi, devojčicama, devojkama, ženama, majkama daju pesnice. U lice. U srce. Saznala sam, da je nekima to  smešno. Da mnogi misle da su žene zaslužile da dobiju. Pesnicom u glavu. Saznala sam i to, da se mnogi prave da ne vide i okreću glavu. I da gotovo nikog nije briga što to boli. A boli, verujte mi na reč.

Probudli su me jednog jutra, začešljali, doterali, i odveli u neku oronulu kuću. U ogromnoj sobi trčkarala je gomila dece. Neke tete su se motale oko njih. Ovo je vrtić, kazao je tata. Tu ćeš biti dok mama i ja radimo. Ovo su tvoji novi drugari. ’Oću u Zemun, kazala sam ja. Ne može, vreme je da stekneš prijatelje.

Deca su jurcala, dok sam ja ukočeno stajala u jednom ćošku. Nisam odgovarala na pitanja. Sokne su me stezale, ponovila sam isti, oslobađajući pokret koji devojčice ne rade i sa zadovoljstvom osetila kako se čarapica zarozava oko moje noge. Šta uopšte znači propala grofica, pitala sam se ja, dok mi se život menjao.

Vreme je za spavanje, trgnuo me oštar glas jedne od teta. Ko još spava danju, upitala sam, dok se velika soba pretvarala u spavaonicu. Ja ne spavam danju, kazala sam. Ćuti i lezi. Legla sam. Meni se piški, prošaputala sam. Ne može! Sada se spava. Da ti nisam čula glas, kazala je, sada već potpuno odvratna teta.  Ko još ne sme da piški kada mu se piški, mislila sam ja, dok sam se pravila da spavam. Uopšte ne razumem odrasle, motalo mi se kroz glavu, a onda sam donela odluku: Upiškila sam se u taj odvratni krevet u toj odvratnoj sobi, u inat tim odvratnim tetama.

Dok sam čekala da dođu po mene, pored neke peći, obučena u tuđu, odvratnu garderobu, odlučila sam da se tu više nikada ne vratim. Deca su mi se rugala, ona teta me grdila, a ja sam zamišljala kako trčim po mom zemunskom dvorištu, bosa, a svet je ponovo predivno mesto za život. Tata je ćutao, mama je bila razočarana, teta je rekla: Vaše dete ne želi da se prilagodi,  a ja sam dobila temperaturu i razbolela se.

Koliko god se upinjala, ne mogu da se setim šta se dešavalo u međuvremenu. Do novog buđenja, češljanja, oblačenja i odvođenja pred neku novu zgradu. Da li sam opet jurcala po zemunskom dvorištu ili je baka došla da me čuva dok tata i mama odlaze na neko vrlo ozbiljno mesto i tamo rade neke vrlo ozbiljne stvari koje ih umaraju. Pojma nemam. Gde li se izgube sećanja? Zašto nastupa zaborav? Šta li sve potisnemo u sebe, da se nikad ne vrati? Ili se ipak, jednom, vrati i olupa te kao bumerang? Kao ona punja u glavu? Kada i da li uopšte nastupa onaj trenutak – sećanja se vrate, a tebe više ništa ne boli?

Bilo kako bilo, ponovo su me odveli u nešto što se zove vrtić. Ovoga puta, zgrada je bila svetla i lepa. Okupana suncem, sa ogromnim dvorištem. Ovde bi moglo da mi bude dobro, ponadala sam se ja, dok me lepa, nasmejana teta vodila za ruku.

Prvih dana sam samo stajala po strani i gledala šta se dešava. U vreme spavanja – opet to spavanje u sred’ dana, vodila sam računa da mi se ne piški. Radila sam bez reči sve što su rekle da treba da radim. A onda sam jednog dana, u vreme spavanja, primetila nešto čudno. Jedna se devojčica, najlepša i najumiljatija, iskradala iz kreveta i odlazila  u zastakljenu prostoriju gde su sedele tete, povremeno provirujući kroz staklo da se uvere da spavamo. Hm, šta li se tamo dešava, mislila sam ja. I odlučila da saznam. Jedva sam čekala sledeći dan. Sve se ponovilo. Ines se iskrala, tiho ušla u sobu iza stakla. A onda sam i ja lagano ustala, tiho, najtiše u zarozanim soknama i otvorila vrata.  Usledio šok. Šta ti pada na pamet?! Odakle ti takve ideje, graktale su one divne tete na mene uglas, dok se Ines cerila iza njihovih leđa. Bila sam kažnjena. Dok su se druga deca igrala ja sam sedela u ćošku. Redom su mi pritrčavali i rugali  mi se. Svi sem jednog dečaka.

Otac je ćutao, majka je uvređeno uzdisala. Zašto joj to radim, zašto je sramotim i zašto su mi opet zarozane čarape? Pa, ja sam propala grofica, kazao mi tata, a to je baš zabavno.

Sve je bilo po starom, Ines je i dalje nekažnjeno odlazila u sobu iza staklenih vrata, a ja sam rešila da joj se osvetim.  Stekla sam prijatelja. Ivicu. Dok nas smrt ne rastavi. Ovaj svet je ponovo bio poprilično dobro mesto za život. Iako nisam razumela zašto Ines sme da uđe, tamo gde druga deca ne smeju. I zašto niko drugi sem mene nije ni pokušao? Čega se plaše? Kazne? Ruganja? Uvređene majke? Čega?

Sačekala sam priliku i jednoga dana dok se Ines iskradala iz staklene sobe, skočila pred nju. Sav arsenal psovki koje sam naučila u svojih pet godina života istresla sam na nju. Na sav glas. Ines je plakala, ja sam ponovo završila u ćošku za kazne. Ovoga puta nisam bila sama. Ivica je sedeo pored mene.

Mama je uvređeno uzdisala u fotelji. Zašto Saša, zašto? Sela sam joj u krilo, čini mi se prvi put u životu. Pokušala sam da je zagrlim.

Mama, volim te, kazala sam. Grubo me odgurnula: Reči ništa ne znače, kazala je. Pokaži mi to delima.

Kako se delima pokazuje, pitala sam se ja, dok sam grlila svoga medu, pokušavajući da zaspim. Želim da meni moja mama kaže da me voli. Želim, medo, da me mama zagrli, šaputala sam mu tiho. Pa dobro, tešila sam se. Sve su mame iste, zar ne? Mora biti da je tako. Samo, deca često ne razumeju svoje mame. Sigurno me voli?

Svet je ionako divno mesto za život ubeđivala sam sebe.

Imala sam Ivicu. To što je on uvek bio sam nije me čudilo. To što niko sem mene nije hteo da se igra sa njim. Bio je mali dečak, blede puti, sasvim nalik meni. Postali smo nerazdvojni. Osim, kada sam ja smislila šta bih pametnije mogla da radim u vreme obaveznog spavanja. Počela sam da se iskradam i odlazim u dvorište. Trčala sam po travi, i naravno, valjuškala se. To je bila moja tajna. A onda su me ukebali. Sačekala sam roditelje u ćošku za kazne. Uradila sam nešto užasno loše. Bila sam u dvorištu bez nadzora. Zašto postoje dvorišta u kojima nema nikog, pitala sam se ja, dok je moja uvređena majka tražila da se izvinim. Legedna kaže da sam tada, sa nepunih šest godina, svojoj majci prvi put rekla: NEĆU. Legenda još kaže, da su posle tog istorijskog neću, naši odnosi, već krhki, nepovratno otišli dođavola.

(…nastaviće se…)

Objavljeno na portalu Direktna reč, 15.01.2016

 

 

Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo drugi)

Standard

IMG 20151227 170820Još jedan događaj me pomalo uznemirio. Baka je kazala da sam ja devojčica, i da je vreme da počnem tako i da se ponašam. Ali deda kaže da sam ja njegov sin Filip! I šta to uopšte znači ponašati se kao devojčica? Uskoro sam  saznala: baka je izvukla iz ormara nešto mnogo smešno, još smešnijeg naziva: štrample. Sada će me očešljati (grrr) i doterati, i umiti, jer nije lepo da devojčice budu musave. A onda idemo nas dve, dame (?) u šetnju Kalemegdanom. Štrample su, ispostavilo se, nešto mnogo odvratno i komplikovano, uprkos zabavnom imenu. Volela sam da odlazim sa bakom u šetnje, a štrample sam omrznula doživotno. Baku sam isto volela, pa sam ćutala i trpela dok mi je navlačila taj mrski odevni predmet. Ćutala sam i tokom šetnje dok sam nekako pokušavala da zadržim štrample na sebi, dok su one spadale i zarozavale se oko mojih nogu. Zašto ne mogu da obučem pantalone? Devojčice nose haljine. I štrample. Život mi se ozbiljno menjao.

Da li su promene u svetu oko mene nastupile usled nadasve neprijatnog iskustva sa petlom ili štramplama – ne bih rekla. Pa ipak, počela sam da primećujem, za mene, tada, neka potpuno nerazumljiva dešavanja. Mnogo godina kasnije, kao već odrasla žena, saznala sam da bake obično prenose svojim unukama razne životne mudrosti. Malo sam začeprkala po sećanjima, i izronila je jedna rečenica koju je moja baka meni dobrano utuvila u glavu čestim ponavljanjima: ,,Zaklela se zemlja raju da se sve tajne znaju.”

To bi ukratko, bila opomena da mi ne pada na um da lažem. Ili nešto muljam. Jer, sve se sazna.

Što bi iko lagao, mislila sam tada ja, ili imao bilo kakve tajne – jer ovaj svet je divno mesto za život. Međutim, dešavanja koja su usedila govorila su nešto sasvim suprotno: Odrasli su ipak nešto tajili i muljali. Što je dovelo u pitanje bakine reči. Da li je baka mene lagala, ili te reči nisu važile za odrasle? Nešto se tajnovito dešavalo iza zatvorenih vrata. Počela sam da primećujem da dedina popodnevna dremka ima neke veze sa praznim flašama na koje sam nailazila, a da bakini neizostavni poslovi u komšiluku imaju neke veze sa onim nečim što se dešavalo iza zatvorenih vrata. Odrasli rade neke nerazumne stvari, pomislila sam ja, a neki čudan osećaj je počeo da se uvlači u mene. Bakini odlasci u komšiluk postali su sve češći, a tišina koja je vladala po njenom povratku sve gušća.

Jedno jutro su me spakovali, bez mnogo reči i odveli kod druge bake, u jedno vojvođansko selo. Volela sam i tu baku, pravila je najbolje prženice na svetu i najslađu belu kafu. Volela sam pucketanje vatrice u šporetu, dok sam čekala šćućurena u ogromnom lavoru na sred sobe da se voda u loncu na šporetu ugreje i da se onda igramo polivanja mene toplom vodom. I druga baka je ponekad imala neka posla, tajnovita – iako smo nas dve bile same, pa me ostavljala u obližnjem vrtiću. Vreme dok ne dođe po mene  provodila sam u dvorištu, sama, bez želje da se družim sa drugom decom. Prišla mi je jedna mala devojčica, sasvim nalik meni, htela je da se igramo. A onda mi je objasnila da ona ima 16 godina i da shodno godinama, ona mora u našoj igri biti glavna. Zaprepašćeno sam pomislila da  male devojčice lažu i odbila da se igram sa njom, a  i da odlazim tamo gde deca lažu. Baka me onda vodila sa sobom, i ostavljala po nekim sobama kod nekih meni nepoznatih ljudi, dok ona ne bi završila sa svojim poslovima. Mnogo godina kasnije sam saznala da je išla da sprema tuđe kuće da bi zaradila neki dinar. To je imalo neke veze sa tim što je njen muž, a moj deda bio neki prgav čovek – kakve veze, pojma nemam i da su im neki ljudi, oduzeli kuću i sve što su imali. Odrasli zaista rade jedni drugima neke mnogo ružne stvari, nisam mogla a da ne zaključim. Pa ipak, sva ta dešavanja, potpuno nerazumljiva meni, nisu me pokolebala u verovanju da je ovaj svet jedno divno mesto za život. Dobro, ne baš uvek i ne baš svima.

Nakon jednog bakinog tajnog posla, dobila sam lutku. Belu, plišanu, plastičnoga lica. Nije mi se dopala. Ovo je Biserka, kazala je baka, a ja sam pomislila: Kakvo ime! Biserka uopšte nije zabavna. Tvoja je, još je dodala baka. Ja sam ćutala, baka je kazala: Nema veze, ako je ti nećeš daćemo je Klari. ‘Oću, prošaputala sam ja. Lagala sam. Prvi put u životu. Cele noći nisam mogla da spavam, dobila sam temperaturu. Lagala sam, jer sam poželela bilo kakvu igračku. Biserka je osuđena da živi sa mnom,  zbog moje laži Klara nije dobila priliku da dobije lutku, koja bi se možda njoj svidela, Biserka nije dobila priliku da je neko drugi voli , kad već ja  nisam mogla.  Bila sam užasnuta svojim postupkom. Lažov i sebična devojčica. Ali nazad se nije moglo. Nisam mogla da izustim da ne volim Biserku. Plašila sam se da će to baku povrediti. Godinama  sam se pitala da li je taj događaj otkrio moju pravu prirodu? Jesam li ja loš čovek? Prošlo je više od 40 godina od tada, kada sam konačno smogla hrabrosti da ispričam Klari svoju mračnu tajnu. Bilo joj je smešno. Oprostila mi je. Rekla je da mi je i Biserka sigurno oprostila. Ne znam, nisam ubeđena. Za Biserku. Za Klaru jesam.

Osvanula sam sa temperaturom, deda je došao po mene da me vrati u Zemun. Baka ga nije pustila kroz kapiju. Bila je uvređena, ume ona da brine o meni. Deda je bio uporan. Zgrabio me za ruku. Baka je bila jača, iščupala me iz dedinih ruku, zalupila mu kapiju ispred nosa. Ja sam plakala, ništa nisam razumela. Život ponekad nema ama baš nikakvog smilsla, rekla sam Biseki pre nego sam zaspala u suzama.

Probudili su me, baka i neki čovek. Rekla je da je to moj tata. Popila sam najslađu belu kafu, pazeći da mi ne curi niz bradu, jer devojčica sam ja. Uz to nisam baš dobra. Pojela sam prženicu, najmirisniju na svetu. Taj mi se ukus i miris doživotno urezao u nosnice. Često pokušavam da ga nađem u nekim drugim belim kafama i nekim drugim prženicama. Ali, čini se da on živi samo u mojim sećanjima  i nosnicama. Nema ga na drugim mestima.

Posle su, taj meni ne baš poznati čovek,  moj tata, i baka otišli u drugu sobu. Zatvorili su vrata. Šta li može da se desi iza tih zatvorenih vrata, pitala sam se ja. I zašto odrasli stalno zatvaraju neka vrata? Mrzim zatvorena vrata i nikada ih neću zatvarati kad porastem, poverila sam Biserki.

A onda me otac uzeo za ruku i kazao da idemo kući. U Zemun? Ne. Idemo našoj kući. Čeka te mama.

Znaš, Biserka, male devojčice imaju i mame i tate. Znala sam ja to, ali nisam bila baš sigurna.

(…nastaviće se…)

 

objavljeno na portalu Direktna reč, 28.12.2015

Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti

Standard

Mogla sam. Još u vrtiću ili eventualno u osnovnoj školi. Mogla sam da sam znala da će mi ta znanja biti potrebna. Ali nisam. Zato sada vrtim film, prisećam se situacija, pa se pitam zašto mi nije bilo dato, tada, da naučim kako svet funkcioniše. Jer, malo toga se promenilo. I ono što se promenilo, promenilo se uglavnom na gore.IMG_20141018_122651

Stojim u jednom od beskonačnih redova. Čekam, naoružana strpljenjem,  u ruci fascikla puna papira. Znam već, kada stignem tamo, pred šalter, jedne od institucija u službi građana, vrlo lako može da se desi da me vrate rečima: Fali vam još jedan papir. Treći put sam u istom redu, i mislim se, XXI vek, poslovi se rešavaju sa tri klika mišem, onaj u Tunguziji može da obavi poslove u Džibutiju, ako ima kompjuter i pristup imternetu. Ali ne i u Srbiji. U ruci mi 7 dokumenata, kojekakve potvrde – originali i fotokopije, ne bi li overila dve zdravstvene knjižice. ,,Dobar dan, dobar dan, izvolite.’’ Onaj iza boginog stakla, vidno nadrndan razvrstava one papire, pogleda me ispod oka, duboko udahne pa kaže: ,, A gde je vaš izvod?’’ Uzdahnem i ja, pa kažem: ,,Treći put sam ovde, nije mi koleginica rekla da treba.’’  Opet pogled ispod oka, a ja brže bolje: ,,Doneću.’’

Gleda on mene, gledam i ja njega, čini mu se da sam dobar materijal za zabavu, i kreće: ,,Fali vam još ovo i još i ovo.’’ Čini mi se da se smejulji dok počinje da izmišlja šta mi još nedostaje od dokumenata: Da dokažem da sam ja zaista ja, da dokažem da je moje dete zaista moje. Da dokažem da sam razvedena i da je dete pripalo meni. I još da dokažem da dete koje sam rodila i koje pripada meni, živi sa mnom. Sve originalni papiri plus fotokopije. ’Oću, kažem ja njemu radosno, radujem se što mi ovoga puta treba mnogo više od onog jednog – FTJJP ( fali ti još jedan papir). Pošto sam razumna, kaže on, sledeći put mogu doći preko reda, udari mi pečat i potpis, i to lično kod njega, iza boginog stakla. Sve to da dokažem, treba da stanem u još bar tri reda, u bar još dve institucije, i stignem do bar još jednog boginog stakla gde sedi neka nadrndana gospoja koja radi „u službi naroda“ i prima platu iz budžeta. Mislim se, sad da sam u Tunguziji, sve bi ovo moglo da se dokaže sa tri klika mišem, u roku od odma’, i pošalje u Džibuti, zlu ne trebalo. Ali nisam. Ko me ’ebe tužnu, kada sam odabrala da živim u Srbiji.

Krenem tako, rešena – po sistemu – ništa mi neće ,,ovi’’ dan pokvarit’- od šaltera do šaltera. Moram da zaokupim misli što vrludaju u rešenosti da se ne nerviram zaludnom administracijom. Mladunče mi otelo sluške, od slušanja muzike, dakle, nema ništa. Preostaje mi samo da mislima odlutam u daleku prošlost, čak u prošli vek, u najranije mi i potpuno bezbrižno detinjstvo.

Nego, znam li uopšte gde sam se zaputila i šta sve  tamo može da me sačeka?

Nije mi palo na pamet.

Pustila sam sećanjima da me obuzmu. Ili onome što verujem da su moja sećanja. Divno je bilo biti mali i biti sasvim bezbrižan. Ceo svet – kuća, dvorište i bašta mojih predaka –  bio je prekrasno mesto. Ima li išta lepše za malu devojčicu, od valjanja po travi i blatu? Obučena samo u šorc, bosonoga, jurcam po dvorištu sa psom i mačkom, penjem se na drvo, pa posle ne znam kako da siđem. Mogla sam da jedem masti i ‘leba, sedeći na vrelom betonu, musava. Ili žumance sa šećerom, mućeno, sve umačući prstiće u šolju, belu, na crvene tufne. Ili, keks i mleko, pa onda puštam da se mlekce sliva niz bradu i kaplje po stomaku. Zimi, kad napada sneg, mogla sam do mile volje da valjam u snegu, i da Snešku Beliću ukradem nos, pa zamišljam da sam zeka dok jedem promrzlim prstima šangarepu. Pravila ponašanja, oblačenja, zdravog jedenja, ophođenja nisu postojala. Kazne u tom svetu nije bilo. Čak i kada sam svoju plastičnu mačku, skinutu sa postolja pokušavala da naučim da stoji, rečima: Pičku materinu, što ne stojiš sama?! ili kada sam psovala petla što mi ne da da plašim kokoške – a to je strašno zabavno – niko se nije ljutio, ni vikao. Nisam imala pojma da deca moraju da spavaju posle podne. Nisam morala da se češljam. Dobro, ponekad jesam. Ali to samo kada bi me baka spremala za odlazak u pozorište. Baka me, tih bezbrižnih dana, učila da čitam i pišem, i usadila mi doživotnu bezuslovnu ljubav prema knjizi. Jedino je mom malom umu bilo nejasno, zašto uporno i strpljivo, kad god uzmem olovku u levu ruku, baka kaže da nećemo pisati ovom rukom i premešta mi olovku u desnu ruku. Svet je tih dana bio zaista predivno mesto za život, i što ga kvariti ubeđivanjem – ’e l’ leva ili desna ruka, pa sam nakon nekog vremena popustila i počela da pišem isključivo desnom. To što je to jedan šrkabopis, nikome neće smetati, naivno sam verovala ja. To što me deda zvao „šine“ Filipe, te mi je svojom rukom izdeljao i izrezbario drvenu pušku i poklonio mi nešto od svoje opreme za lov, nije nimalo pokvarilo moju sliku o divnom svetu oko mene. Naprotiv, uveče sam sa uživanjem slušala dedine lovačke priče, a jutrom sam odlazila u vinograd, u zamišljen lov na zečeve, lisice i vukove.

Prvi osećaj da svet nije baš tako sjajan, javio se posle mog utrčavanja u jato gusaka u jednom vojvođanskom selu. Jer, guske nisu isto što i kokoši i ne umeju da se igraju plašenja. Ištipale su me. Život, ponekad ume i da boli, pomislila sam ja, ali, nažalost, nisam to i upamtila. Nedugo zatim, naletela sam na prgavog petla – nije mu se dopala moja igra plašenja kokoški, skočio mi je na rame i iskljucao me po glavi. Petao je završio u čorbi, jer sina Filipa niko ne sme da kljuca po glavi, deda je završio pijan na kauču, baka je imala odjednom neka neizostavna posla u komšiluku, ja sam dobila trodnevni zatvor za vreme kojeg sam pokušala da odgonetnem – bezuspešno – kakve se to promene, i zašto se dešavaju u svetu. Prestala sam da volim, a i da se igram sa pernatim životinjama i počela sam da ih se plašim.

(… nastaviće se…)

 

Objavljeno na portalu Direktna reč, 24.11.2015

 

Tako sjajno sija

Standard

Težak zadatak, prijatelji moji, napisati pozitivan tekst, a da bude konkretan. Da ne posegnem za onim : “pozitivne misli donose pozitivne događaje”…  Ima li lepih, pozitivnih vesti, i ako ima, koje su i gde ih naći? Zapravo, tu su svuda oko nas. Samo treba malo pažljivije oslušnuti. Nisu to top vesti sa prvih strana, pa ipak to su one priče koje bude nadu i optimizam u ovoj našoj sumornoj svakodnevnici…

*****

Đole je teenager, odlučan je u nameri da sledi svoje snove. Uspeo je da uštedi dovoljno da sebi kupi gitaru i pojačalo. Sad satima vežba. Prebira po žicama, “skida” omiljene pesme, i komponuje. Letos su Đole i Nidža zasvirali na zemunskom keju. Aplauzi i prva zarada probudili su u njima verovanje da se trud isplati. Bude se sa muzikom, odlaze u krevet sa muzikom. Prsti bole, ali to nije ništa u poređenju sa zadovoljstvom koje pruža svaki novi naučeni ton, svaka nova uvežbana melodija. Vežbaju i sijaju.

Aleksa je odleteo preko velike vode. Ne, nije guzonjin sin. Zato sjajna vest o njegovom odlasku nije bila na prvim stranama. Aleksa je kumin sin. Uporan i odlučan da ostvari svoje želje. A želje su mu da uči i da bude golman. Da ne odustane, uprkos svim preprekama, vodila ga je vera da uvek postoji put koji će nas odvesti do cilja.

Ima u Srbiji jedna mala, gotovo nepoznata fondacija. Devojke okupljene u toj fondaciji znaju sve o lepoti pomaganja. Znaju sve o ljudima kojima malo treba da im oči zasijaju. Taj divan osećaj zadovoljstva kada smo korisni i kada znamo da smo nekoga usrećili je neprocenljiv.

O tome kako je lepo biti Čovek, znaju momci iz Moto Kluba Cruisers. Uprkos predrasudama koje prate ove naizgled opake bajkere, oni znaju da će se sve dobro što rade vratiti pre ili kasnije. Nekoliko godina za redom oni brinu o deci iz svratišta. Organizujete humanitarno okupljanje? Pozovite Cruiserse, doći će, bez pitanja. Ovi večiti dečaci velikog srca mogu da nam održe lekciju iz humanosti.

Još jedna lepa vest koja sija izdaleka. Ministar zdravlja ima sluha kada je u pitanju legalizacija marihuane u medicinske svrhe. U pripremi je novi zakon o medicinskoj upotrebi kanabisa u saradnji sa stručnjacima i institucijama. Ovo budi nadu da napori obolelih i njihovih lekara nisu uzalud. Svi okupljeni oko ove inicijative potvrđuju da još uvek znamo šta je to solidarnost sa ljudima kojima je teško i koji se bore protiv opakih bolesti.

http://oradio.rs/…/kg-za-marihuanu-u-medicinske-svrhe-341.h…

Zašto ne bismo po-tražili još dobrih, sjajnih vesti? Ima ih, svuda oko nas. To su one vesti koje čine razliku između dobrog i lošeg dana. Uprkos ovom zlu koje nas je snašlo. Budimo deo nečega pozitivnog. Dozvolimo da neko bude deo nas. Učinimo nekoga srećnim. I smejmo se. Ima mnogo razloga za smeh.

Jedan jedini život je ovaj koji imamo. Ispunimo ga ljubavlju, muzikom i lepim stvarima.

Neka sija. Uprkos svemu.

Jer, i to će proći.

Objavljeni 10.12.2014 na portalu Konkretno.co.rs

Pismo prijatelja

Standard
 10845971_10205730588333565_5252565038069157285_n

Budi bre dobra, opameti se, nemoj da me sekiraš.

Gušiš se? Guše te ulice i ljudi? Ma hajde?! Pa kako da te ne guše, širino moja lepa? Kad je sve oko tebe govno. Pa govno je, nemoj sad da se smeješ. A ni da plačeš. Grad nam je nekad bio kosmos od zabave i lepote, seti se samo. Seti se, koliko god ti se povraćalo od muke. Pa jebo te, živo te vidim sa beretom na glavi, za mikrofonom, kako nas sve hipnotišeš rečima, k’o iz pičke. A mi svi mali pod tvojim osmehom. Bilo ludo, veselo, pametno i Bog zna kako.

Pa kako da ti bude dobro dok stojiš na stanici, čekaš bus, a oko tebe lete kese sa đubretom? Plakalo mi se letos kad sam bio. Lepo je. Čisto na mahove, al’ ujebano, mila. Iznutra je sve sjebano, nisam smeo mnogo da ti pričam, bilo mi tužno. Nema ljudi, nema energije, to je za tebe k’o da nema vazduha. Znam da ti svašta na sebi i u sebi imaš, al’ škrge nemaš. Kad sam pričao da kreneš sa mnom u tri lepe, ti si govorila – malo dete, kurac palac; a to je bilo samo pre 4 godine. 133 godine ti rešavaš ovo i ono, nikad sebe ne rešavaš. Veličanstvena moja, jebala te Srbija! I sad ti baš ne verujem da si prsla. Ako ti poverujem da ti ništa nije dobro, mnogo se prepadnem, pa bih pucao. Ništa ti ne verujem, a sve te čitam. Kako ono beše: „Neću ja da se poistovećujem! Baš me pa briga za gmazove oko mene. ja živim za sebe” ? Pa poješće te ti gmazovi. Ako čak i izbegneš ljude, poješće te raspadnutost okolo, ružna oronula prošlost, skaradna nova arhitektura, preimenovane kafane, seljačka muzika i navala uniformisanosti tela i duha. Eh, ti si jača od palanačkog svega. Pa kako onda tebe takvu uspelo nešto da suzi i skrati, kad ti viriš iznad sveta? Ja se ne šalim, ja sam tvoj prijatelj. Pa hoćeš li da mi kažeš da si sve zaboravila? Ko nas je sa vešala dosade neprestano skidao i na lomaču smeha gonio? Ti si kalamiti džejn mog života. ‘De su ti pištolji za ispucavanje besa? I radosti nad radostima? ‘Esi luda, jebem te blesavu u tu lepu glavu? Pa ‘el si nenormalna postala u 100 naših godina?  Ko ti kaz’o da smeš? Je li, ko će iz govana da nas vadi, supu da nam kuva? Onu tvoju koja leči sidu i ebolu gratis.

Ovde lepe ulice, čisto da ližeš, dušu raduje pogled u bilo gde, znaš i sama. Ali nema srca, jeb’o srce, viču u glas. Ima se, može se na sve strane. Žene su lepe, dosadne i emancipovane. To znači da im i čaj iz kesice zagori u šerpi. Kol’ko je nevoljna u kujni, toliko je ubijena u duši. Nema topline. Nema onog drhtanja srca dok kusnem ja tvoje, a ti moje sa šporeta. K’o roboti su, a opet mrdam, radim i pišem ti da sam zadovoljan.

Nemoj me ti takva sekirati. Mogla si sve što poželiš da imaš. I svakog. Jebalo te srce da te jebalo, uskopižđena moja drugarice, sa najvećom dušom za voljene i najžešćim “ne vidim te – ti ne postojiš”, za nesvetleće tebi. Ja sam lepo znao da taj grad nije za tebe, nemoj sad da se duriš, nije za tebe i tačka. Ne počinjem ponovo, ne prekidaj me u mislima, ako ćeš da se svađaš, izađi na skajp pa da se šamaramo k’o ljudi. Znaš, jeb’o te taj prezir prema skajpu, toliko me to kod tebe nervira. I pošto si takva, ja sad ovde bijem po ovoj tastaturi, k’o idiot bez konca i reda. Ne znam ni šta sam pis’o, ni da l’ ‘vatam sopstvene misli kako treba. Gledam ovaj dron od noćas na jbn utakmici. Gledam i ćutim, a ti mi pišeš otpozdrav na jbn dron – nemamo mi moćnog državnika da im se kulturnom, ledenom diplomatskom notom najebe majke milosne. Pa nemamo. Nemamo više ni državu, ni red, ni pravdu. Nego jebeš to, ja neću da nemam tebe zbog drona, zbog Vučića i zbog nepostojećeg 6. oktobra u našim životima.

Neću da slušam ko, kad i kako nema da jede i ne prima platu. Svuda je gore. ali u Srbiji je mrak – laku noć deco, ili ono – kurac dragi gledaoci! Neću da mi pišeš više 300 na sat, k’o da gori na sve strane! Znaš li koju si mi gorčinu istresla za 3 minuta? Koliko li je to jbn karaktera u sekundi? Ta tvoja gorčina u 15 redova me ubila. Tipa – ovaj ima rak, ova poludela, ovaj je umro od alkohola, onaj im’o infarkt ili horor jednostavnog tipa „Čekala sam bus i, dok sam čekala, mislila sam da bus neće ni doći. Nikada, a kad je krenuo na pola puta se zapalio. Kad sam se vratila, dugo sam sedela na razvaljenoj klupi i gledala u staru zgradu oronule železničke stanice.”

Slušaj da ti kažem: ti meni već 4 godine pišeš razna sranja, kako se sve raspada, kako su se mnogi raspali – mentalno, fizički, kako god. Pišeš mi da ti je hladno kad mu vreme nije, da ljudi više ne izlaze, da mnogi više nisu tu ni kad jesu. A ti i dalje zbiraš ljude na gomilu? Trkneš ovde, onde. Šta im radiš, neće rode da ti se vrate, draga moja jagoda! Idu tamo gde im je dobro, samo ti ne slušaš šta ti govorim i koliko te molim! Dođi bre! Beži odatle. Sama ili zajedno, kako ti ‘oćeš, pa ćemo onda sve lako. Tu sam, nudim pomoć oko svega, ne zajebavaj se, dođi dok sam još neko mudo koje može negde da te progura. A mogu. Umorim se dok te molim. Sav se stisnem.

Budi bre dobra, opameti se, nemoj da me sekiraš. Budi, recimo, kao što si na toj profilnoj sličici. I uključi skajp više, jebem te blesavu; što izgovorim, ne mogu da čujem. A ovo što napisah čitam već tri puta i slinim. Ne priliči mi k’o strašnom baji i jebaču da slinim, moraš priznati da mi ne priliči. I nemoj nikom da kažeš, neću više nikada, sem opet kad me ti sekiraš.

Voli te drug mnogo i uvek.

Dramoseranje kao način života

Standard

Srbi uvek misle da je u pravu onaj koji najviše drami.

Ne znam da li je to isključivo srpska osobina, rekla bih da nije, ali da smo velemajstori u dramljenju, jesmo. Pitam se samo, jesmo li dramoseri po rođenju ili po vokaciji? Ili više nemamo nikakav život, pa moramo da dramimo?

Da li društvena zbivanja utiču na pojedince, ili se u svakom od nas krije dramoser koji jedva čeka svojih pet minuta drame?

Da li dramljenjem i dramoseranjem dokazujemo da smo u pravu?

Da li volimo da o svojim životima razmišljamo kao o drami?

Posvađaš se sa momkom, mužem, ženom, prijateljem, detetom, roditeljem – drama! Jer, kakva bi to svađa bila, ako je ne dovedeš do dramskih razmera?

Frka na poslu – drama! Nemaš posao? Drama! Imaš posao, ali ćeš možda ostati posla bez – drama! Uvek sa nađe neki, više nego dobar razlog za kuknjavu. Uvek postoji u našim životima bilo šta što je tragično i neutešno.

Svuda i na svakom ćošku sačekuju dežurni dramoseri. I sve ih je više. Od svake životne situacije prave dramu, da bi onda mogli da seru li seru. I tako i najbezazleniji događaji postaju intergalaktičke katastrofe.

Pitam se, ko još može da odoli drami? I ko više drami – političari, pisci, novinari, obični građani?

Država nam vodi politiku dramljenja, novinari plasiraju dramatične vesti, svaka sa tendencijom da preraste u tragediju, pisci čak i najobičnija pitanja života i smrti dramatizuju i do neslućenih razmera. Nema veze što se nije dogodilo – odlično zvuči, dramatično. A mi, obični? I mi dramu za trku imamo! Evo, život nam je teška drama, a mi smo preuzeli sve uloge tragičara! Ljubavna drama, intimna drama, društvena drama, poslovna drama, rodoljubiva drama, rečju – drama života u kojoj se mešaju, međusobno sukobljavaju i smrću poravnavaju visoki ideali, naše želje, u kojoj pate i duša i telo.

Ako drame nema, treba je izmisliti. Mora da bude drame, čak i kad je nema. Ako se drama ne dešava, to nikog ne sprečava da objavi da ona ipak postoji.

Sve mora da bude dramatično, šokantno, senzacionalno, tragično.

I šta normalan čovek može, posle svega, da zaključi? Jesmo li postali ovisnici o drami? O čemu se radi?

Da znate, dramoser – jezivo zvuči. Što ste bre toliki dramoseri?

Nego, prestanite da dramite i odrastite već jednom! Ili bar unesite nekoliko nijansi komedije u svu tu dramu. Ako ništa, biće nam svima malkice zabavnije i lakše.

Gabrijel i ja

Standard

„Do tada nije mogao ni da pomisli da je literatura najbolja igračka za ismevanje ljudi.“ G.G.Markes

Svet nije više bio nov, mislim da sam svim stvarima već znala ime, očekivala sam bezbrižan raspust, posle završene osnovne škole. Cvrc, moji su imali neke druge planove i ideje, te mi je objašnjeno da od njih – roditelja – imam sve što oni smatraju da mi treba, a za ono što ja mislim da mi treba, moram da se potrudim, tj, zaradim. Tako sam se, neopasuljena, našla na svom prvom radnom mestu. U prvi mah, uvređena što moram da radim, vrlo brzo sam otkrila razne prednosti zaposlenog čoveka. Posebno kada je stigla prva plata, a ja bukvalno shvatila reči svojih roditelja: „sve što mislim da meni treba“. Često se setim šta je meni tada trebalo, a onda se obično zapitam, šta današnjim teenage-ima treba?

Kako god – od prve plate, sa nepunih 15 godina, sebi sam kupila ono što mi je zaista bilo najneophodnije: boks cigareta, HB tvrdo pakovanje i tri knjige – Zla kob, Pukovniku nema ko da piše i Hroniku najavljene smrti. Od tog dana, sada već pradaleke ’82 godine, Gabrijel i ja smo postali nerazdvojni.

Čini mi se da sam oduvek volela da čitam, zapravo gutala sam knjige, a usput sam ponešto i piskarala za svoju dušu. Kako i zašto sam se tada, tog dana odlučila baš za knjige G.G.Markesa, ne sećam se više. Sećam se koliko sam bila fascinirana njegovim rečenicama, stilom pisanja. Raspalio mi je maštu, u svakom njegovom romanu sam učestvovala u svojoj glavi. Taj osećaj da sam tamo sa njegovim likovima, bio je nenadmašan.

A onda sam, nešto kasnije, kupila njegov roman Sto godina samoće.

Nisam mogla da prestanem da čitam. Čini mi se, u jednom dahu sam progutala tu fascinantnu priču o Čoveku i Životu. Slobodno mogu da kažem da je taj roman promenio moj život. Najpre sam upala u laganu depresiju.   Sve drugo što bih uzela da pročitam, bilo je užasno glupo, nezanimljivo, dosadno. U sećanje mi se urezala jedna rečenica Vladete Košutića o ovom romanu : „Ne verujem da ću do kraja života pročitati išta slično, niti da će išta slično biti napisano do smaka sveta“. Duboko sam verovala u to. Nekoliko godina, čini mi se nisam mogla ništa da pročitam, od početka do kraja. Srećom, prošla me kriza, ponovo sam čitala sve i svašta, trudila se da nadoknadim sve propušteno, a bar jednom godišnje – i dan-danas – pročitam   Sto godina samoće. Nisu me ni ostala njegova dela ostavila ravnodušnom, ali se od ove knjige ne odvajam.

Sve mane, sve vrline, strasti, vera i praznoverje, nasilje, mržnje, ljubavi,  ludila, razumi i zdravo-razumi, porivi, želje, usponi, padovi jednog čoveka toliko su jednostavno, ogoljeno, životno opisani. To je taj Čovek, to smo svi mi, satkani od emocija, nagona, nadahnuća, sumnji. Morala i nemorala. Strahova i junačenja. Iako piše o nekom izmišljenom gradu na drugom kraju planete, Gabrijel zapravo priča o svima nama. Muškarcima koji su obuzeti ludilom ratovanja, neobičnim poduhvatima, javnim ženama. Ženama koje se bore protiv destrukcije, koje žele da unesu red u nered života.

Zahvalna sam Gabrijelu jer mi je otkrio veliku tajnu, suštinu života: Čoveka – gde god bio rođen, koje god boje kože, bio bogat ili siromašan, verovao u Boga ili ne, šta god radio, čime se bavio, o čemu god sanjao – pokreću, od kako je sveta i veka, samo dve stvari: strah od samoće i glad. Velika glad za Ljubavlju. A kad nađeš Ljubav, straha više nema.

„Konačno je život postao stvaran, a moje spaseno srce bilo je osuđeno da umre od srećne ljubavi u slasnoj agoniji, bilo kojeg dana nakon što prevalim i stoto leto“.

Plačeš li i ti kao što plačem ja?

Standard
14.07.2015 objavio portal Konkretno.co.rs

Plakanje ima mnogo dobrobiti, a stručnjaci kažu kako su suze prirodna odbrana tela protiv hormona stresa.

Sinoć sam, ne znam iz kog razloga, sela pred TV, motala kanale i naletim na ujdurmu iz Srebrenice. U glavi mi je bubnjala rečenica: njima, mrtvima, to ništa ne znači. Plakala sam.

Ja nisam plačni tip. Jesam li se tako rodila, ili sam već isplakala sve suze, ne znam više. A znam neke drage ljude, čini mi se non-stop plaču. Tako su se rodili. Oduvek mogu da plaču. Mogu, što ne znači da plaču zato što neće, ili što moraju. Plačni su tip, nisu cmizdre. A znam i neke cmizdre. Malo malo, pa cmizdre te neke krokodilske suze. Skroz bezveze.

Ovi plačni tipovi, recimo, mogu da zaplaču kad gledaju svoju decu. Kad su mnogo srećni. Kad su zaljubljeni i mnogo vole. Kad neko uradi nešto lepo. Bilo šta što je lepo. Za sebe, za druge ili njima, oni plaču. Kad neko u nečemu uspe. Kad je neko dobar čovek. Plaču kad vide koliko se neki ljudi vole. Nebitno koji ljudi, u kom su odnosu, i o kakvoj je ljubavi reč. Ima tih ljudi, koji iskre u očima na muziku i na filmove. Neki, na porodične fotografije. Neki pršte iz očiju na prijatelje. Zato što ih vole, pa im tako to i kažu. Znam neke koji plaču na umetnost i čarobne zanate. Kad se rodi dete. Pa onda, plaču kad vide kako se ljudi čuvaju i paze. Kad znaju da su nekome potrebni, i stvore se u toj priči. Plaču kad neko lepo govori. Lepo peva, piše ili svira. Ima jedna, moja Kuma, koja plače što je Zemlja divna, što je divna priroda i sve životinje. Zato što je život lep. Ona najmanje plače na tužno i strašno. A plače i tada.

Ja nisam plačni tip. Ali kad suze krenu, želim da ih progutam, da ih zaustavim. Kad moje suze krenu, ja bih radije da vrištim. Urlam.

O, da, znala sam i ja, nekada davno da plačem. Od lepote, na primer. Plakala sam pred Dalijevim slikama. Ili na Španskom trgu u Rimu. U nekom gradiću u Španiji, u taverni, dok sam gledala flamenko plesače. Ili zbog neke muzike, koja kao da obujmila, i u srce mi ušla. Ponekad sam plakala i od tuge. I sada, kad razmišljam o svojim suzama, čini se da sam najviše plakala od besa i nemoći. Od nemogućnosti da promenim neke stvari. Poslednji plač kojeg se sećam, bio je tog davnog dvanaestog marta. Plakala sam danima, od tuge, nemoći, a najviše od straha. Od straha da je ubijena i poslednja nada da će nam ikada, na ovim prostorima biti bolje. A onda sam se skamenila. Malo je suza posle toga bilo u mom životu. I to nije dobro. Jer, suze imaju moć da leče i raduju, zdrave su. Ne znam šta vi mislite o tome, i kako to kod vas ide? Ništa se u životu ne podrazumeva, pa tako ni nečije suze. To ne može da se meri, i ne može da se poredi. Kome je lakše? Plačnima ili onima drugima? Bespotrebno pitanje, mislim, i još bespotrebniji odgovor. Svako od nas je sklop za sebe. Ima tih stvari, na koje ne želiš da utičeš i da ih menjaš kod sebe. Ima nekih stvari koje ne želiš da menjaš kod drugih. Opet, nekad mislim da neki moji dragi previše plaču. Na sve i svašta. A onda počnem da se pitam, ima li još u meni suza? Jer strahova ima. Ima i tuge, ima besa, i ima nemoći. Briga. I mnogo, mnogo životne radosti, uprkos svemu. Ima još lepote. Pa se uplašim, ako suze jednom ponovo krenu, ništa više neće moći da ih zaustavi.

I tako sam se, nekom greškom, te večeri našla ispred TV. Misao: njima, mrtvima, to ništa ne znači – je pokrenula lavinu. Samo je krenulo. Da se ne zaustavi. Pustila sam sve suze, neisplakane. A onda je naišla nova misao: nama živima, šta to sve uopšte znači? I jesmo li, posle svih ubistava, verbalnih, mentalnih, stvarnih – čerečenja, uopšte više živi? I hoću li ikada više prestati da plačem? Kao kiša? Ili se osećaj koliko sam živa zapravo meri blagorodnošću kiše na žednoj zemlji? Živa sam. Zato i kišim. Zdravo osećam. Zato i plačem. Da mi bude bolje. Da nam bude bolje. Hoće li nam ikada biti bolje? Ili su sve naše suze uzalud?

suze