Category Archives: Uncategorized

Tužni pajac

Standard

Svako poseduje onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma. Niče

Da li je Niče bio u pravu, kolike su nam sujete a koliko razuma ima u nama- ne znam. Ono što znam- jeste da često čujem izraze poput : povređena mu sujeta, muška sujeta, ženska sujeta…a nedavno sam čula čoveka koji kaže:

– ako eliminišem svoju sujetu, šta će ostati od mene?

Sve ovo me navelo da se zapitam šta je zapravo sujeta, ima li razlike između muške i ženske sujete, i da li je sujeta ta koja nas određuje- u odnosima sa ljudima, partnerima, prijateljima?

Sujeta je osobina koja se ne ceni, a stvarnost je ta: nema čoveka bez sujete. Ukratko, sujeta je potreba za dokazivanjem sopstvene više vrednosti.

Ali, način na koji sebe dokazujemo – način na koji smo sujetni –  je vrlo važan, jer mnogo govori o tome ko smo i kakvi smo, pre svega u odnosima sa drugim ljudima, a onda i prema sebi.

Snaga i vreme kojom branimo svoje stavove, može da nam kaže koliko smo vezani za svoju sujetu Da li je branimo besnim poricanjem, mirnom logikom, suzdržanom tišinom, ignorisanjem i neuvažavanjem drugih i drugačijih stavova? Koliko dugo smo spremni da se tvrdoglavo držimo svog stava, ubeđujući druge da ta tvrdoglavost nije ništa drugo do odlučnost?

Ne mogu, a da ne primetim, koliko je sujeta zastupljena u svakodnevnoj komunikaciji. U stvarnom životu i na društvenim mrežama, sve više primećujem potrebu kod raznih ljudi da budu uvek u pravu.Odakle ta, čak i nerazumna, potreba da budemo bitni u očima drugih? Da li nas hronično nezadovoljstvo sobom i svojim životom tera da varamo sebe i druge?

Svi mi podjednako- i muškarci i žene, tražimo pažnju svoje okoline. Lično, ne vidim veliku razliku između muške i ženske sujete. Muškarci su obično sujetni na svoju muškost, na ono što smatraju urođenom dominacijom, i posebno na svoje poslovne (ne)uspehe. U odbrani svog ega (slike o sebi koju su stvorili u svom umu) preterano sujetni muškarci postaju hvalisavi, traže i očekuju divljenje, odgovornost za svoje neuspehe prebacuju na druge, ne uvažavaju nikoga… Žene, sa druge strane, svoju sujetu najčešće ispoljavaju u odnosima sa drugim ženama. Želeći da prikažu sebe u boljem svetlu, nego što zaista jesu, ignorišu ono što je dobro u drugim ženama, postaju zavidne, nadmene, osuđuju, neretko su čak i zlurade. Zaboravljaju na solidarnost, što nije slučaj sa muškarcima. Sve ostalo je isto i kod jednih i kod drugih: zanima ih samo šta drugi misle o njima, nikada ne greše, uvek su u pravu. Oni nikada ne kažu:  “Jeste, u pravu si, pogrešio sam”, ne znaju da se nose sa kritikom, a u nedostatku argumenata postaju agresivni. Nije li sve ovo odraz detinjastog ponašanja i nezrelosti?

Mene zanima da li se ti “prekomerno” sujetni zapitaju: ko sam ja zapravo?

Da li su sposobni da vide dimenzije svoje sujete?

Čini mi se da zreli, odgovorni ljudi, svesni sebe i svojih kvaliteta nemaju toliko izražen  nagon za tuđim uvažavanjem i divljenjem. Oni preispituju sebe, a ne druge, bave se sobom, svojim usavršavanjem, obrazovanjem, i spremni su da preuzmu odgovornost za svoje postupke. Ne drže se svojih stavova kao pijan plota- jer su svesni da ne mogu biti uvek u pravu, da nisu najbolji, najlepši, najuspešniji. Dok preterano sujetni gube razumevanje za ljudske veze i odnose, brinući samo da ostave utisak, ovi drugi su sposobni da ostvaruju dobre međuljuske odnose. U stalnoj potrebi za dokazivanjem svoje važnosti, preterano sujetni postaju pravi majstori kamuflaže,  upadajući tako u mreže laži i obmana koje su sami ispleli.

Na kraju, pitam se, da li je zaista toliko teško suočiti se sa samim sobom?

Biti svestan svih svojih vrlina i mana? Zar nije čoveku dato da stalno radi na sebi, da se preispituje i menja? Zar je zaista lakše stvarati lažnu sliku o sebi, zarad lažnih pohvala i komplimenata, dovodeći u pitanje dobre i kvalitetne međuljudske odnose? Zašto je čoveku teško da bude onakav kakav zaista jeste, sa svim manama i nedostacima? Zar se toliko plašimo da nas neće prihvatiti, podržati, voleti?

Jer, prekomerna sujeta nije ništa drugo do privremena šminka koju pokušavamo da nosimo po svaku cenu. A kad dođe trenutak da se igra završi- a uvek dođe,  trenutak kada šminka sama spadne i budemo prinuđeni da se suočimo sa onim što zaista jesmo, može se desiti da uvidimo sve propuštene šanse, i da shvatimo da smo dozvolili sujeti da od nas napravi ništa drugo do tužnog i usamljenog pajaca.

Objavljeno 17.09.2015 na portalu Razumno.rs

68532.3779148

Advertisements

Tako sjajno sija

Standard

Težak zadatak, prijatelji moji, napisati pozitivan tekst, a da bude konkretan. Da ne posegnem za onim : “pozitivne misli donose pozitivne događaje”…  Ima li lepih, pozitivnih vesti, i ako ima, koje su i gde ih naći? Zapravo, tu su svuda oko nas. Samo treba malo pažljivije oslušnuti. Nisu to top vesti sa prvih strana, pa ipak to su one priče koje bude nadu i optimizam u ovoj našoj sumornoj svakodnevnici…

*****

Đole je teenager, odlučan je u nameri da sledi svoje snove. Uspeo je da uštedi dovoljno da sebi kupi gitaru i pojačalo. Sad satima vežba. Prebira po žicama, “skida” omiljene pesme, i komponuje. Letos su Đole i Nidža zasvirali na zemunskom keju. Aplauzi i prva zarada probudili su u njima verovanje da se trud isplati. Bude se sa muzikom, odlaze u krevet sa muzikom. Prsti bole, ali to nije ništa u poređenju sa zadovoljstvom koje pruža svaki novi naučeni ton, svaka nova uvežbana melodija. Vežbaju i sijaju.

Aleksa je odleteo preko velike vode. Ne, nije guzonjin sin. Zato sjajna vest o njegovom odlasku nije bila na prvim stranama. Aleksa je kumin sin. Uporan i odlučan da ostvari svoje želje. A želje su mu da uči i da bude golman. Da ne odustane, uprkos svim preprekama, vodila ga je vera da uvek postoji put koji će nas odvesti do cilja.

Ima u Srbiji jedna mala, gotovo nepoznata fondacija. Devojke okupljene u toj fondaciji znaju sve o lepoti pomaganja. Znaju sve o ljudima kojima malo treba da im oči zasijaju. Taj divan osećaj zadovoljstva kada smo korisni i kada znamo da smo nekoga usrećili je neprocenljiv.

O tome kako je lepo biti Čovek, znaju momci iz Moto Kluba Cruisers. Uprkos predrasudama koje prate ove naizgled opake bajkere, oni znaju da će se sve dobro što rade vratiti pre ili kasnije. Nekoliko godina za redom oni brinu o deci iz svratišta. Organizujete humanitarno okupljanje? Pozovite Cruiserse, doći će, bez pitanja. Ovi večiti dečaci velikog srca mogu da nam održe lekciju iz humanosti.

Još jedna lepa vest koja sija izdaleka. Ministar zdravlja ima sluha kada je u pitanju legalizacija marihuane u medicinske svrhe. U pripremi je novi zakon o medicinskoj upotrebi kanabisa u saradnji sa stručnjacima i institucijama. Ovo budi nadu da napori obolelih i njihovih lekara nisu uzalud. Svi okupljeni oko ove inicijative potvrđuju da još uvek znamo šta je to solidarnost sa ljudima kojima je teško i koji se bore protiv opakih bolesti.

http://oradio.rs/…/kg-za-marihuanu-u-medicinske-svrhe-341.h…

Zašto ne bismo po-tražili još dobrih, sjajnih vesti? Ima ih, svuda oko nas. To su one vesti koje čine razliku između dobrog i lošeg dana. Uprkos ovom zlu koje nas je snašlo. Budimo deo nečega pozitivnog. Dozvolimo da neko bude deo nas. Učinimo nekoga srećnim. I smejmo se. Ima mnogo razloga za smeh.

Jedan jedini život je ovaj koji imamo. Ispunimo ga ljubavlju, muzikom i lepim stvarima.

Neka sija. Uprkos svemu.

Jer, i to će proći.

Objavljeni 10.12.2014 na portalu Konkretno.co.rs

Ljubav, brak, navika, panika

Standard

“Sve je uništeno sitnim zanovetanjem. Prebacivanje ni zbog čega. Nerviranje i ogorčenost povodom svega i svačega. Dan za danom, godina za godinom beskonačnog mrcvarenja. Umesto uzajamnog pomaganja, samo distanciranje, zvocanje zbog ovog ili onog. Podjebavanje. Večito podjebavanje. Sve se pretvaralo u jeftino nadmetanje. A kad se jednom upustiš, to je postajalo navika. Nikako da se okaneš. Gotovo i ne želiš da se okaneš. A onda se konačno okaneš. Svega.” Č. Bukovski

Dok nas smrt ne rastavi, u dobru i zlu – od malih nogu kao da nas programiraju da u životu želimo samo jednu jedinu ljubav do kraja života. Tako već od devojaštva kreće potraga za tim jednim i jedinim – pravim čovekom našeg života. Koji će samo nas da voli.

Većina mojih drugarica se odmah posle srednje škole udala. Doduše, većina,  jer su neplanirano ostajale trudne, nego, to je već neka druga priča. I ja sam želela srećnu ljubav do groba, ali su me mučila razna pitanja. Da li već tada, sa 18, 19 godina, znamo da baš sa tom osobom želimo da provedemo ostatak života? Možemo li u tim godinama zaista da znamo šta tražimo i šta želimo? I kako možemo da budemo sigurne da će ljubav a onda i brak da traje “dok nas smrt ne rastavi”, pa još u sreći i veselju? Da li je za dobru vezu i brak potrebno neko prethodno iskustvo, i kako ga uopšte steći?

Čini mi se da mnoge žene ne razmišljaju o ovim stvarima. Jednostavno žele da se udaju, a posle kako bude. Da li je dovoljno da se zaljubimo, i tako srećne, euforične, neracionalne, uletimo u nešto tako obavezujuće kao što je brak? Ne bih rekla. A opet, može li iko da nam kaže, neki stručnjak, psiholog, koje su to “prave” godine ili pravo vreme, kada smo dovoljno zreli i iskusni, za brak? Dalje, mene muči pitanje – postoji li neki broj ljubavnih veza, koji može bar donekle da nam garantuje takvu vrstu zrelosti i iskustva, koji bi opet garantovao kvalitetan i srećan brak do kraja života? Iako ne verujem u to, pitam se koja bi to brojka bila, a da ne dovedemo sebe u opasnost da budemo proglašene promiskuitetnim ženama? Šalu na stranu, šta je to što nam je potrebno, i šta je to što moramo da znamo o životu i međuljudskim odnosima da bi nam brak opstao i ostao kvalitetan?

Surova realnost kaže da većina brakova propadne ili se okonča razvodom i razilaženjem, ili postane disfunkcionalan odnos pun razočarenja i ogorčenosti. Nisu svi propali brakovi iznikli uz kratkih i neozbiljnih veza. I ne verujem da su ljudi čiji brak propadne redom nezrele i egoistične osobe.

Dakle, za brak ljubav nije dovoljna. Kažu da je brak odnos zasnovan na poštovanju i prijateljstvu. Poverenju. Šta se to onda desi sa ljudima tokom godina? Kako je moguće da ljubav, poštovanje, prijateljstvo, poverenje nestanu? Kako, i pre svega zašto od ljubavi dođemo do navike? A onda i do panike? Na naše odnose neretko utiču razni stresovi, brige zbog plaćanja računa, obaveze oko dece, svakodnevnica koja nas melje. Tokom godina se menjamo, a ljubav i partnerske odnose uzimamo zdravo za gotovo.

Negde sam pročitala “definiciju” braka: srećan brak bi bio zajednica pre svega duhovno zdravih i zrelih ljudi koji gaje i unapređuju ljubav, stvaraju i podižu potomstvo, te zajedno stiču i dele materijalna dobra, a sve to im donosi unutrašnji mir i osećaj slobode. Za zrelu (mnogi kažu “pravu“) ljubav potrebno je mnogo truda i rada, ulaganja, promena, fleksibilnosti, odricanja, tolerancije, jednom rečenicom – mnogo rada na sebi i odnosu. Mnogo je truda potrebno da se zajdenica neguje. Ovo onda znači da u brak najčešće ulazimo duhovno nezdravi i nezreli. Takođe, moglo bi da znači da nismo spremni na odricanja, trud, fleksibilnost – ukratko, da negujemo naš brak?

A onda se jednog jutra probudimo i kažemo – navika. A onda, nekog sledećeg jutra osetimo – panika! A kada dozvolimo da od ljubavi stignemo do panike, obično je brak već umro i spasa mu nema.

Danas je sve češća  pojava da su ljudi jako kratko u brakovima, i da se posle  prve krize razvode. Nema toliko čekanja i trpljenja kao u ranijim vremenima.To je, sa jedne strane, dobro, ako je prisutno npr. agresivno ponašanje, da ne trpi porodica, deca, ali, s druge strane, nije bilo ni pravih pokušaja prilagođavanja, menjanja sebe, rada na razvoju odnosa.

Važno je da znamo da od nas samih najviše zavisi kako ćemo živeti i da je naša, lična odluka, a na kraju i odgovornost, hoćemo li se potruditi i dati sve od sebe da ostvarimo i budemo u srećnoj zajednici.

Jer, budimo iskreni, nije brak za svakoga, i nema u tome ništa loše.

Nije ni roditeljstvo. Ali to će biti neka druga priča.

1234508_10202207506658725_1873388537_n

Pismo prijatelja

Standard
 10845971_10205730588333565_5252565038069157285_n

Budi bre dobra, opameti se, nemoj da me sekiraš.

Gušiš se? Guše te ulice i ljudi? Ma hajde?! Pa kako da te ne guše, širino moja lepa? Kad je sve oko tebe govno. Pa govno je, nemoj sad da se smeješ. A ni da plačeš. Grad nam je nekad bio kosmos od zabave i lepote, seti se samo. Seti se, koliko god ti se povraćalo od muke. Pa jebo te, živo te vidim sa beretom na glavi, za mikrofonom, kako nas sve hipnotišeš rečima, k’o iz pičke. A mi svi mali pod tvojim osmehom. Bilo ludo, veselo, pametno i Bog zna kako.

Pa kako da ti bude dobro dok stojiš na stanici, čekaš bus, a oko tebe lete kese sa đubretom? Plakalo mi se letos kad sam bio. Lepo je. Čisto na mahove, al’ ujebano, mila. Iznutra je sve sjebano, nisam smeo mnogo da ti pričam, bilo mi tužno. Nema ljudi, nema energije, to je za tebe k’o da nema vazduha. Znam da ti svašta na sebi i u sebi imaš, al’ škrge nemaš. Kad sam pričao da kreneš sa mnom u tri lepe, ti si govorila – malo dete, kurac palac; a to je bilo samo pre 4 godine. 133 godine ti rešavaš ovo i ono, nikad sebe ne rešavaš. Veličanstvena moja, jebala te Srbija! I sad ti baš ne verujem da si prsla. Ako ti poverujem da ti ništa nije dobro, mnogo se prepadnem, pa bih pucao. Ništa ti ne verujem, a sve te čitam. Kako ono beše: „Neću ja da se poistovećujem! Baš me pa briga za gmazove oko mene. ja živim za sebe” ? Pa poješće te ti gmazovi. Ako čak i izbegneš ljude, poješće te raspadnutost okolo, ružna oronula prošlost, skaradna nova arhitektura, preimenovane kafane, seljačka muzika i navala uniformisanosti tela i duha. Eh, ti si jača od palanačkog svega. Pa kako onda tebe takvu uspelo nešto da suzi i skrati, kad ti viriš iznad sveta? Ja se ne šalim, ja sam tvoj prijatelj. Pa hoćeš li da mi kažeš da si sve zaboravila? Ko nas je sa vešala dosade neprestano skidao i na lomaču smeha gonio? Ti si kalamiti džejn mog života. ‘De su ti pištolji za ispucavanje besa? I radosti nad radostima? ‘Esi luda, jebem te blesavu u tu lepu glavu? Pa ‘el si nenormalna postala u 100 naših godina?  Ko ti kaz’o da smeš? Je li, ko će iz govana da nas vadi, supu da nam kuva? Onu tvoju koja leči sidu i ebolu gratis.

Ovde lepe ulice, čisto da ližeš, dušu raduje pogled u bilo gde, znaš i sama. Ali nema srca, jeb’o srce, viču u glas. Ima se, može se na sve strane. Žene su lepe, dosadne i emancipovane. To znači da im i čaj iz kesice zagori u šerpi. Kol’ko je nevoljna u kujni, toliko je ubijena u duši. Nema topline. Nema onog drhtanja srca dok kusnem ja tvoje, a ti moje sa šporeta. K’o roboti su, a opet mrdam, radim i pišem ti da sam zadovoljan.

Nemoj me ti takva sekirati. Mogla si sve što poželiš da imaš. I svakog. Jebalo te srce da te jebalo, uskopižđena moja drugarice, sa najvećom dušom za voljene i najžešćim “ne vidim te – ti ne postojiš”, za nesvetleće tebi. Ja sam lepo znao da taj grad nije za tebe, nemoj sad da se duriš, nije za tebe i tačka. Ne počinjem ponovo, ne prekidaj me u mislima, ako ćeš da se svađaš, izađi na skajp pa da se šamaramo k’o ljudi. Znaš, jeb’o te taj prezir prema skajpu, toliko me to kod tebe nervira. I pošto si takva, ja sad ovde bijem po ovoj tastaturi, k’o idiot bez konca i reda. Ne znam ni šta sam pis’o, ni da l’ ‘vatam sopstvene misli kako treba. Gledam ovaj dron od noćas na jbn utakmici. Gledam i ćutim, a ti mi pišeš otpozdrav na jbn dron – nemamo mi moćnog državnika da im se kulturnom, ledenom diplomatskom notom najebe majke milosne. Pa nemamo. Nemamo više ni državu, ni red, ni pravdu. Nego jebeš to, ja neću da nemam tebe zbog drona, zbog Vučića i zbog nepostojećeg 6. oktobra u našim životima.

Neću da slušam ko, kad i kako nema da jede i ne prima platu. Svuda je gore. ali u Srbiji je mrak – laku noć deco, ili ono – kurac dragi gledaoci! Neću da mi pišeš više 300 na sat, k’o da gori na sve strane! Znaš li koju si mi gorčinu istresla za 3 minuta? Koliko li je to jbn karaktera u sekundi? Ta tvoja gorčina u 15 redova me ubila. Tipa – ovaj ima rak, ova poludela, ovaj je umro od alkohola, onaj im’o infarkt ili horor jednostavnog tipa „Čekala sam bus i, dok sam čekala, mislila sam da bus neće ni doći. Nikada, a kad je krenuo na pola puta se zapalio. Kad sam se vratila, dugo sam sedela na razvaljenoj klupi i gledala u staru zgradu oronule železničke stanice.”

Slušaj da ti kažem: ti meni već 4 godine pišeš razna sranja, kako se sve raspada, kako su se mnogi raspali – mentalno, fizički, kako god. Pišeš mi da ti je hladno kad mu vreme nije, da ljudi više ne izlaze, da mnogi više nisu tu ni kad jesu. A ti i dalje zbiraš ljude na gomilu? Trkneš ovde, onde. Šta im radiš, neće rode da ti se vrate, draga moja jagoda! Idu tamo gde im je dobro, samo ti ne slušaš šta ti govorim i koliko te molim! Dođi bre! Beži odatle. Sama ili zajedno, kako ti ‘oćeš, pa ćemo onda sve lako. Tu sam, nudim pomoć oko svega, ne zajebavaj se, dođi dok sam još neko mudo koje može negde da te progura. A mogu. Umorim se dok te molim. Sav se stisnem.

Budi bre dobra, opameti se, nemoj da me sekiraš. Budi, recimo, kao što si na toj profilnoj sličici. I uključi skajp više, jebem te blesavu; što izgovorim, ne mogu da čujem. A ovo što napisah čitam već tri puta i slinim. Ne priliči mi k’o strašnom baji i jebaču da slinim, moraš priznati da mi ne priliči. I nemoj nikom da kažeš, neću više nikada, sem opet kad me ti sekiraš.

Voli te drug mnogo i uvek.

Dramoseranje kao način života

Standard

Srbi uvek misle da je u pravu onaj koji najviše drami.

Ne znam da li je to isključivo srpska osobina, rekla bih da nije, ali da smo velemajstori u dramljenju, jesmo. Pitam se samo, jesmo li dramoseri po rođenju ili po vokaciji? Ili više nemamo nikakav život, pa moramo da dramimo?

Da li društvena zbivanja utiču na pojedince, ili se u svakom od nas krije dramoser koji jedva čeka svojih pet minuta drame?

Da li dramljenjem i dramoseranjem dokazujemo da smo u pravu?

Da li volimo da o svojim životima razmišljamo kao o drami?

Posvađaš se sa momkom, mužem, ženom, prijateljem, detetom, roditeljem – drama! Jer, kakva bi to svađa bila, ako je ne dovedeš do dramskih razmera?

Frka na poslu – drama! Nemaš posao? Drama! Imaš posao, ali ćeš možda ostati posla bez – drama! Uvek sa nađe neki, više nego dobar razlog za kuknjavu. Uvek postoji u našim životima bilo šta što je tragično i neutešno.

Svuda i na svakom ćošku sačekuju dežurni dramoseri. I sve ih je više. Od svake životne situacije prave dramu, da bi onda mogli da seru li seru. I tako i najbezazleniji događaji postaju intergalaktičke katastrofe.

Pitam se, ko još može da odoli drami? I ko više drami – političari, pisci, novinari, obični građani?

Država nam vodi politiku dramljenja, novinari plasiraju dramatične vesti, svaka sa tendencijom da preraste u tragediju, pisci čak i najobičnija pitanja života i smrti dramatizuju i do neslućenih razmera. Nema veze što se nije dogodilo – odlično zvuči, dramatično. A mi, obični? I mi dramu za trku imamo! Evo, život nam je teška drama, a mi smo preuzeli sve uloge tragičara! Ljubavna drama, intimna drama, društvena drama, poslovna drama, rodoljubiva drama, rečju – drama života u kojoj se mešaju, međusobno sukobljavaju i smrću poravnavaju visoki ideali, naše želje, u kojoj pate i duša i telo.

Ako drame nema, treba je izmisliti. Mora da bude drame, čak i kad je nema. Ako se drama ne dešava, to nikog ne sprečava da objavi da ona ipak postoji.

Sve mora da bude dramatično, šokantno, senzacionalno, tragično.

I šta normalan čovek može, posle svega, da zaključi? Jesmo li postali ovisnici o drami? O čemu se radi?

Da znate, dramoser – jezivo zvuči. Što ste bre toliki dramoseri?

Nego, prestanite da dramite i odrastite već jednom! Ili bar unesite nekoliko nijansi komedije u svu tu dramu. Ako ništa, biće nam svima malkice zabavnije i lakše.

Nekoliko pitanja premijeru Srbije

Standard

Vita jela zelen bor, molim brzi odgovor.

Spopalo me da premijeru Srbije postavim nekoliko pitanja. I ne pušta, postalo je jače od mene, jednostavno moram. Uostalom kao građanka i državljanka zemlje koju predstavlja imam, nadam se, pravo da pitam i da očekujem odgovor.

Gospodine premijeru, priznajem da me Vaša izjava „Toliko nam dobro ide, da mi je neprijatno da pričam o tome“ na kratko pokolebala. Jer ako nam je dobro, onda – ništa. Međutim, da Vas obavestim, i molim Vas da mi verujete na reč, nama običnim građanima – nekad su nas zvali srednji sloj – radnicima, penzionerima, silom prilika nezaposlenima, nikad nije bilo gore.

Pa evo nekoliko pitanja, uz napomenu da nisam stručnjak za mnoge stvari, kao i većina građana koje predstavljate, te Vas molim da mi odgovorite na “običnom“ i “ljudskom“ jeziku, koji ćemo ja i oni poput mene razumeti.

1. Da li je moguće da zaista verujete da nam ide tako dobro, i ako da, molim Vas da kažete jasno i konkretno – kome to tačno ide dobro i zašto i nama ne ide bar malo bolje, ako ne isto tako dobro koliko i vama?

2. Da li je moguće da zaista verujete da Vaši (čitajte NAŠI) ministri redom rade svoj posao stručno, odgovorno, u skladu sa zakonima i propisima?

Verujem da ste izuzetno zaposleni, pa možda nemate vremena da obratite pažnju šta i kako rade ti ministri. Evo, na primer ministar Vulin. Da li je moguće da samo Vi ne vidite šta on radi i ne čujete njegove, sada već antologijske izjave?! Koje se, uzgred budi rečeno, graniče sa zdravim razumom, i vređaju našu inteligenciju.

3. Kad smo već kod inteligencije, da li Vi, gospodine premijeru, mislite da smo mi jedan glup i neinteligentan narod? Ako ne mislite da smo mi koji smo Vas i doveli na vlast glupavi, zašto dozvoljavate da nas kompletna vlada, na čelu sa Vama, tako tretira? Pre bih rekla da smo zaboravni, i da nam je pamćenje selektivno. I umorni smo od pokušaja da preživimo. Ne više od prvog do prvog u mesecu, već dan za dan.

4. Zašto nam gotovo neprekidno pričate šta su sve upropastili oni pre vas? Znate, mi vrlo dobro znamo šta su oni pre vas upropastili, ali i oni pre njih i verovatno oni pre. Jer da ne znamo, ne biste vi danas bili na vlasti. To što nam stalno pričate o onima pre, nekako dovodi do zaključka da ste na vlast došli vrlo nespremni. Pa zar ste se spremali samo da preuzmete vlast? I ako niste, zašto već nemate rešenja za ono upropašteno od pre?

5. Kad smo već kod onih pre – gospoda iz SPS-a su bila na vlasti i pre. Zar oni nemaju onda ama baš nikakvu odgovornost? Kako to da oni, mislim gospoda iz SPS-a, valjaju svima, pa i Vama? Da li je moguće da niste mogli da formirate vladu bez njih?

6. Kada smo se dotakli odgovornosti, želim da Vas pitam šta to uopšte za Vas odgovornost znači? Neretko imamo priliku da Vas čujemo kako preuzimate odgovornost za sve redom: za pad helikoptera, državnu lutriju, ovo i ono – da se može zaključiti da ste preuzeli odgovornost i za elementarne nepogode, lično. Evo mali primer: ja svoje dete učim da za svoje postupke mora da preuzme odgovornost. Što znači, da ukoliko nešto zabrlja – biće kažnjen u skladu sa brljotinom. Vi preuzimate odgovornost za brljotine Vaših (čitajte naših) ministara. Oni nemaju nikakvu odgovornost, čak ni moralnu. A vi?

Ja verujem da ste vi naše dete, a mi – građani Srbije – Vaša porodica. Mi smo Vam dali krila, ali je naša moralna i zakonska obaveza da vas opomenemo, da Vam ukažemo na nedostatke ili nepravilnosti, a na koncu, ukoliko je to potrebno, i da Vas kaznimo. Slažete li se sa mnom?

7.Ko su Vam savetnici, da li možemo da znamo?

8. Da li zaista smatrate da je potrebno da se pojavljujete i po nekoliko puta dnevno na raznim TV stanicama, i da baš sve Vaše strahove, dileme, sekiracije, ponose i uspehe delite sa nama? Svakodnevno? Više puta??

9.Zašto insistirate, uporno, na nekim stvarima, čak i kada nemate nikakvu podršku? Nekako mislim, da vođenje državne politike nije one man show?

10. Kad smo već kod vođenja države, šta tačno stoji u opisu Vašeg radnog mesta? Molim Vas da nama, običnim smrtnicima, pojasnite. Stiče se utisak da je Vaš posao sve, ama baš sve. Plašim se da ćemo Vas uskoro videti kako negde perete prozore. Ako nećete, mislim na prozore, molim samo ukratko – šta je tačno Vaš posao?

11. Ko Vam je uzor?

12. Da Vi verujete sebi? Ono, baš baš najiskrenije?

13.Kako se od Nikojala Velimirovića stiže do Maksa Vebera?

Ovo pitam za druga, a on Vam neće uzeti za zlo, ako mu odmah ne odgovorite. Dobar je on. Taj moj drug. Školovan. Ima diplomu. I magistraturu državnog fakulteta. I govori dva strana jezika. A nema posao. Kao ni ja. No, to je već druga i duga priča.

Unapred zahvalna na odgovorima.

Reči lete

Standard

Verba volant – scripta manent / Reči lete, ono što je napisano –ostaje

Sjajni su ti Latini, mislila sam ja, davnih 80-ih, kada sam se sa nekim njihovim izrekama srela po prvi put. Činilo mi se da im je “svaka zlatna“ i na mestu i, kao takva, nije predmet preispitivanja.

Mnogo godina kasnije, eto mene gde se pitam: imaju li snagu samo napisane reči? Šta je sa onim što izgovaramo? Gde odleti? I da li zaista?

Da li to znači, ako reči lete, da nam je dozvoljeno da kažemo sve što nam padne na um? U afektu, ljutnji, svađi? Znači li to da izgovorene reči nemaju nikakvu vrednost? I nije li onda verbalna komunikacija pusto blebetanje, bez ikakvog smisla, važnosti, težine?

Izgovorena reč. Nije da nije važna. Ona može da bude početak problema. Ili početak rešenja.

Može da boli. Da li nas neko uči o tome? Da se reči računaju.

Neko može toliko da nas povredi u tri reči, da posle nismo u stanju to da zaboravimo godinama. I da ne prestane da nas boli sve to vreme. Ostanu te reči, negde duboko u nama. Nisu nigde odletele. Povredile su nas.

Reči mogu da ubiju ljubav. Prijateljsku, partnersku, sestrinsku, roditeljsku.

Navikli da svašta izgovaramo, ne razmišljamo da smo posle ružnih reči jedni drugima za korak dalji. Korak po korak, gubimo jedni druge. Jer, nema povratka na staro.

Zapitajte se samo koliko puta ste nešto razmišljali “u sebi“, i koliko puta

ste mislili da li da nešto nekome kažete, ali ste to ipak zadržali za sebe, samo da ne biste uvredili tu osobu. Jezik nije savršeno sredstvo komunikacije, tako da se gotovo po pravilu dešava da značenje koje rečima pridaje onaj ko ih je izgovorio nije istovetno s mnoštvom značenja, koja rečima daju oni koji ih slušaju. Jednom izgovorena reč, zahvaljujući svom “samostalnom životu“, može imati posledice koje onaj ko ju je izgovorio uopšte nije imao na umu. Međutim, kad jednom opredmetimo svoje misli izgovorenim rečima, povratka nema.

Ljudi se užasno nemarno odnose prema rečima koje izgovaraju – kao da reči nisu uopšte važne – kao da se računaju samo dela. Međutim, i reči su dela. Način na koji govorimo i šta izgovaramo utiče na kvalitet naših odnosa sa drugima.

Zato, s posebnom pažnjom birajmo svoje reči koje izgovaramo sebi i drugima. Svaka naša reč je naša kreativna moć. To što izgovaramo je naša snaga. A snaga dolazi od prihvatanja odgovornosti za svoj život. Ako smo odgovorni za život, potrebno je da budemo odgovorni i za ono što kažemo.

Samo jedna naša reč može ulepšati nečiji dan i život, kao što nas jedna pogrešna reč može udaljiti od onih do kojih nam je stalo. Mislite o tome. I birajte reči.

10405596_10205326347747803_2011594131191679549_n

Gabrijel i ja

Standard

„Do tada nije mogao ni da pomisli da je literatura najbolja igračka za ismevanje ljudi.“ G.G.Markes

Svet nije više bio nov, mislim da sam svim stvarima već znala ime, očekivala sam bezbrižan raspust, posle završene osnovne škole. Cvrc, moji su imali neke druge planove i ideje, te mi je objašnjeno da od njih – roditelja – imam sve što oni smatraju da mi treba, a za ono što ja mislim da mi treba, moram da se potrudim, tj, zaradim. Tako sam se, neopasuljena, našla na svom prvom radnom mestu. U prvi mah, uvređena što moram da radim, vrlo brzo sam otkrila razne prednosti zaposlenog čoveka. Posebno kada je stigla prva plata, a ja bukvalno shvatila reči svojih roditelja: „sve što mislim da meni treba“. Često se setim šta je meni tada trebalo, a onda se obično zapitam, šta današnjim teenage-ima treba?

Kako god – od prve plate, sa nepunih 15 godina, sebi sam kupila ono što mi je zaista bilo najneophodnije: boks cigareta, HB tvrdo pakovanje i tri knjige – Zla kob, Pukovniku nema ko da piše i Hroniku najavljene smrti. Od tog dana, sada već pradaleke ’82 godine, Gabrijel i ja smo postali nerazdvojni.

Čini mi se da sam oduvek volela da čitam, zapravo gutala sam knjige, a usput sam ponešto i piskarala za svoju dušu. Kako i zašto sam se tada, tog dana odlučila baš za knjige G.G.Markesa, ne sećam se više. Sećam se koliko sam bila fascinirana njegovim rečenicama, stilom pisanja. Raspalio mi je maštu, u svakom njegovom romanu sam učestvovala u svojoj glavi. Taj osećaj da sam tamo sa njegovim likovima, bio je nenadmašan.

A onda sam, nešto kasnije, kupila njegov roman Sto godina samoće.

Nisam mogla da prestanem da čitam. Čini mi se, u jednom dahu sam progutala tu fascinantnu priču o Čoveku i Životu. Slobodno mogu da kažem da je taj roman promenio moj život. Najpre sam upala u laganu depresiju.   Sve drugo što bih uzela da pročitam, bilo je užasno glupo, nezanimljivo, dosadno. U sećanje mi se urezala jedna rečenica Vladete Košutića o ovom romanu : „Ne verujem da ću do kraja života pročitati išta slično, niti da će išta slično biti napisano do smaka sveta“. Duboko sam verovala u to. Nekoliko godina, čini mi se nisam mogla ništa da pročitam, od početka do kraja. Srećom, prošla me kriza, ponovo sam čitala sve i svašta, trudila se da nadoknadim sve propušteno, a bar jednom godišnje – i dan-danas – pročitam   Sto godina samoće. Nisu me ni ostala njegova dela ostavila ravnodušnom, ali se od ove knjige ne odvajam.

Sve mane, sve vrline, strasti, vera i praznoverje, nasilje, mržnje, ljubavi,  ludila, razumi i zdravo-razumi, porivi, želje, usponi, padovi jednog čoveka toliko su jednostavno, ogoljeno, životno opisani. To je taj Čovek, to smo svi mi, satkani od emocija, nagona, nadahnuća, sumnji. Morala i nemorala. Strahova i junačenja. Iako piše o nekom izmišljenom gradu na drugom kraju planete, Gabrijel zapravo priča o svima nama. Muškarcima koji su obuzeti ludilom ratovanja, neobičnim poduhvatima, javnim ženama. Ženama koje se bore protiv destrukcije, koje žele da unesu red u nered života.

Zahvalna sam Gabrijelu jer mi je otkrio veliku tajnu, suštinu života: Čoveka – gde god bio rođen, koje god boje kože, bio bogat ili siromašan, verovao u Boga ili ne, šta god radio, čime se bavio, o čemu god sanjao – pokreću, od kako je sveta i veka, samo dve stvari: strah od samoće i glad. Velika glad za Ljubavlju. A kad nađeš Ljubav, straha više nema.

„Konačno je život postao stvaran, a moje spaseno srce bilo je osuđeno da umre od srećne ljubavi u slasnoj agoniji, bilo kojeg dana nakon što prevalim i stoto leto“.

Suma sumarum

Standard

„Ko god došao dobrom, dobro došao. Ko god poželeo da ode, ravni mu drumovi. Ja ostajem na jednom parčetu stvarnosti, sa koga me ne može niko prognati. U bliskom kutku moje samoće.“ Jelena Milenković Mladenović

Sećam se, bila sam mala, bilo je jako moderno planirati 5 godina unapred. Kako u fabrikama, koje su tada još i radile, tako i u privatnom životu. Ti kao sedneš, isplaniraš svoj život za narednih pet godina, pa po tom obrascu funkcionišeš. Posle sedneš, pa udariš retrospektivu. Šta si od toga ostvario, a šta nisi, i zašto. Pa praviš novi plan. Meni to nikako nije bilo baš najjasnije. Stalno sam se pitala da li život može da bude baš toliko predvidiv, da bi se moglo planirati, posebno toliko unapred? Ima li situacija u životu na koje čovek ne može da utiče, ima li dešavanja koje mogu sve planove da nam poremete i odvedu život u nekom sasvim desetom pravcu? I, šta onda?

Kako se uhvatiti u koštac sa svime što ti život, okolnosti, drugi ljudi, donose, a ti si imao jasan plan? Zapravo, bilo je jednostavno. Bar su tako naši roditelji mislili: završiš osnovnu školu, pa usmereno obrazovanje po svojoj meri (obično po meri roditelja), upišeš fakultet po svojoj meri, i završiš ga u roku. U međuvremenu ne oponiraš autoritetima, ne talasaš previše. Zaposliš se u struci, po mogućnosti u državnoj firmi, nađeš dečka, malo se zabavljaš, ne ispravljaš krive drine, udaš se, rodiš dvoje dece (muško i žensko), digneš kredit, kupiš stan, i živiš do kraja života srećan i veseo. Dakle, mogao si komotno ceo život odmah da isplaniraš. I čvrsto se držiš toga. Oni koji nisu mislili da bi tako trebalo život da im izgleda, nisu baš bili vredni pomena. Ili su pominjani u nekim, pa recimo, ružnim kontekstima. Trebalo je zapravo biti prosek, ne izdvajati se ni na koji način.

Neko vreme sam se loše osećala što sam izneverila nečija očekivanja, što nisam želela da planiram ni tih čuvenih pet godina unapred, a posebno ne čitav život. Uvek sam verovala da je život da se živi. Da se imaju želje i snovi koji se menjaju uz put, niz put. Bez previše planiranja. Onda sam odlučila da se više ne osećam loše. Da jednostavno budem ja.

I sad, 48 godina kasnije, evo mene, evo vas.

Ne plašim se da se suočim sama sa sobom. Bilo je trenutaka kada sam onu osobu u ogledalu htela da išamaram, onako ljudski. Mnogo smo se družile, razgovarale, svađale se. Neko vreme čak nismo ni razgovarale. Izbegavala sam da je vidim i da je čujem. Dok se nisam vratila sebi i njoj. Onoj, koju mogu da gledam u oči sa zadovoljstvom i da je delim sa svetom, jer vredi. Jer vredim. I sad, pitam se, šta je ono što čoveka čini vrednim? Običnog, svakodnevnog čoveka? Planovi, realizacije, školovanja, brak, deca, posao u struci? Ili može čovek da se oseća ostvarenim i zadovoljnim bez svega toga? Koje su naše iskonske potrebe, želje lišene svih spoljašnjih uticaja? Jesmo li ostali svoji, posebni u svojoj individualnosti, dosledni sebi? Ili smo se pogubili u planovima, u nemogućnostima da ih ostvarimo, podlegli pritiscima okoline, koja obično zna šta je bolje za nas od nas samih? Koliko je teško ostati svoj? I, je li uopšte moguće u svetu u kojem živimo? Znam, postavljam mnoga pitanja. Preispitujem realnost. Slušam šta ljudi govore. Pratim kako izgovaraju reči. Previše pričaju. Malo kažu. Propitujem i sebe. Stalno.

Život mi je bio pun dramskih radnji, koje su imale tendenciju da postanu tragedija. Ne hodam sa glavom u dupetu. Svesna sam sveta oko sebe. Ne verujem u slatke laži. Verujem da je samo istina, bila ona kisela ili gorka – ukusna. Mogu da prihvatim istinu. Mnogo puta sam u životu izgubila. Mogla sam i sam život da izgubim. Svakome to može da se desi. Pa ipak, guram. Ne odustajem ni po koju cenu. Naučila sam da sloboda mnogo košta. Ali, nek’ košta šta košta. Sve ću da platim.

Ne mislim da sam pametnija nego što jesam. Nekad čak mislim da sam glumpava. Ali učim. Svaki dan. Radoznala sam. Željna sam znanja. Ne pristajem na porciju vesti iz kontrolisanih medija. Ne dam da me zatupljuju.

Želim da ostavim svoj trag. Mali, ali ipak trag. Zato izlazim iz kuće i radim nešto konkretno. Udomim psa. Pružim dom mački koju je neko izbacio na sred puta. Podelim kiflu sa dekom koji nešto traži u kontejneru. Dam krv. Pišem, jer ne umem najbolje da govorim. Zapravo, ne volim previše da otvaram usta.

Bijem svoje bitke, na svoj način. Nekad glasno, uglavnom tiho, uporno.

I sad, posle 48 godina, šta bih sama sebi o sebi još mogla da kažem?

Mogla bih se strpati u onu korpu – tranzicioni gubitnik. Možda sam bila, ili jesam, još uvek nesnađena u cirkusu u kojem sam se našla?

Boli me nepravda. Tuđa muka. Moja muka. Kad imam posao, jurišam spremna na mrzovoljnog šefa, zlurade kolege. Imam 48 godina. Sina od 14. Četiri godine (m)bračnog staža. Ništa od nepokretnih, i ponešto od pokretnih stvari. E, imam lepe oči! Nos do neba. Dobro dupe. Neredovan seks. Malo li je? Ponekad me zakači neki virus, nisam imuna na grip, stomačne tegobe, PMS. Čitam, pišem, kuvam, perem. Ne peglam, ne šijem. Pušim, psujem na sva usta bezočnosti teške, pijem. Budim se nadrndana. Volim da ćutim. Zavisna sam od neta, nekih ljudi, i od ljubavi. Ne znam koliki mi je IQ. Ne manipulišem, izbegavam – i dalje – planiranje. Ne umišljam. Stojim čvrsto na zemlji, i mislim da sam normalna. Ali nisam sigurna.

Fotografija1009

Plačeš li i ti kao što plačem ja?

Standard
14.07.2015 objavio portal Konkretno.co.rs

Plakanje ima mnogo dobrobiti, a stručnjaci kažu kako su suze prirodna odbrana tela protiv hormona stresa.

Sinoć sam, ne znam iz kog razloga, sela pred TV, motala kanale i naletim na ujdurmu iz Srebrenice. U glavi mi je bubnjala rečenica: njima, mrtvima, to ništa ne znači. Plakala sam.

Ja nisam plačni tip. Jesam li se tako rodila, ili sam već isplakala sve suze, ne znam više. A znam neke drage ljude, čini mi se non-stop plaču. Tako su se rodili. Oduvek mogu da plaču. Mogu, što ne znači da plaču zato što neće, ili što moraju. Plačni su tip, nisu cmizdre. A znam i neke cmizdre. Malo malo, pa cmizdre te neke krokodilske suze. Skroz bezveze.

Ovi plačni tipovi, recimo, mogu da zaplaču kad gledaju svoju decu. Kad su mnogo srećni. Kad su zaljubljeni i mnogo vole. Kad neko uradi nešto lepo. Bilo šta što je lepo. Za sebe, za druge ili njima, oni plaču. Kad neko u nečemu uspe. Kad je neko dobar čovek. Plaču kad vide koliko se neki ljudi vole. Nebitno koji ljudi, u kom su odnosu, i o kakvoj je ljubavi reč. Ima tih ljudi, koji iskre u očima na muziku i na filmove. Neki, na porodične fotografije. Neki pršte iz očiju na prijatelje. Zato što ih vole, pa im tako to i kažu. Znam neke koji plaču na umetnost i čarobne zanate. Kad se rodi dete. Pa onda, plaču kad vide kako se ljudi čuvaju i paze. Kad znaju da su nekome potrebni, i stvore se u toj priči. Plaču kad neko lepo govori. Lepo peva, piše ili svira. Ima jedna, moja Kuma, koja plače što je Zemlja divna, što je divna priroda i sve životinje. Zato što je život lep. Ona najmanje plače na tužno i strašno. A plače i tada.

Ja nisam plačni tip. Ali kad suze krenu, želim da ih progutam, da ih zaustavim. Kad moje suze krenu, ja bih radije da vrištim. Urlam.

O, da, znala sam i ja, nekada davno da plačem. Od lepote, na primer. Plakala sam pred Dalijevim slikama. Ili na Španskom trgu u Rimu. U nekom gradiću u Španiji, u taverni, dok sam gledala flamenko plesače. Ili zbog neke muzike, koja kao da obujmila, i u srce mi ušla. Ponekad sam plakala i od tuge. I sada, kad razmišljam o svojim suzama, čini se da sam najviše plakala od besa i nemoći. Od nemogućnosti da promenim neke stvari. Poslednji plač kojeg se sećam, bio je tog davnog dvanaestog marta. Plakala sam danima, od tuge, nemoći, a najviše od straha. Od straha da je ubijena i poslednja nada da će nam ikada, na ovim prostorima biti bolje. A onda sam se skamenila. Malo je suza posle toga bilo u mom životu. I to nije dobro. Jer, suze imaju moć da leče i raduju, zdrave su. Ne znam šta vi mislite o tome, i kako to kod vas ide? Ništa se u životu ne podrazumeva, pa tako ni nečije suze. To ne može da se meri, i ne može da se poredi. Kome je lakše? Plačnima ili onima drugima? Bespotrebno pitanje, mislim, i još bespotrebniji odgovor. Svako od nas je sklop za sebe. Ima tih stvari, na koje ne želiš da utičeš i da ih menjaš kod sebe. Ima nekih stvari koje ne želiš da menjaš kod drugih. Opet, nekad mislim da neki moji dragi previše plaču. Na sve i svašta. A onda počnem da se pitam, ima li još u meni suza? Jer strahova ima. Ima i tuge, ima besa, i ima nemoći. Briga. I mnogo, mnogo životne radosti, uprkos svemu. Ima još lepote. Pa se uplašim, ako suze jednom ponovo krenu, ništa više neće moći da ih zaustavi.

I tako sam se, nekom greškom, te večeri našla ispred TV. Misao: njima, mrtvima, to ništa ne znači – je pokrenula lavinu. Samo je krenulo. Da se ne zaustavi. Pustila sam sve suze, neisplakane. A onda je naišla nova misao: nama živima, šta to sve uopšte znači? I jesmo li, posle svih ubistava, verbalnih, mentalnih, stvarnih – čerečenja, uopšte više živi? I hoću li ikada više prestati da plačem? Kao kiša? Ili se osećaj koliko sam živa zapravo meri blagorodnošću kiše na žednoj zemlji? Živa sam. Zato i kišim. Zdravo osećam. Zato i plačem. Da mi bude bolje. Da nam bude bolje. Hoće li nam ikada biti bolje? Ili su sve naše suze uzalud?

suze