Category Archives: Zabranjeno ćutati

Sve ono o čemu ćutimo, a ne bi trebalo

Nije žena rođena da bude svoja

Standard

Petnaestogodišnji Nikola je te ‘43-će  negde u vrletima Velebita čuvao ovce. Jednog dana  tuda su prolazili četnici, pa mu rekoše: ,,Mali, hajde ti sa nama.” Tako je Nikola prvi put u životu video more negde u Dalmaciji pre nego što se ukrcao na brod do Italije, a zatim i do Engleske.

Završio je zanat, zaposlio se, živeo pristojno, kućio se. Negde u svojoj 27-oj godini, rešen da je vreme za ženidbu, obavio je Nikola nekoliko razgovora sa svojim zemljacima. Nije prošlo dugo, iz Mračaja podno Velebita stigla je Jovanka, mlada, jedra, jedva punoletna, spremna za udaju, srećna što je pobegla iz mraka. Izrodili su dve ćerke, a onda, na Jovankinu sreću, i sina. Nikola je poštovao srpske običaje, slavila se Slava, u maloj baštici iza kuće rasla je šljiva, nešto kupusa i krompir. Deca su znala sve o ćaćinoj slavnoj četničkoj prošlosti, učena o otadžbini i tradicionalnim, patrijahalnim vrednostima, srpstvu, pravoslavlju. Uspela je Jovanka da pobegne iz Mračaja, ali od mraka tradicionalnih vrednosti, ne. Skoro da iz kuće nije izlazila, brinula o mužu, domu, deci, bašti. Modrice, tu i tamo – deo su tradicije. Devojke su stasale za udaju, prvo starija, a onda i mlađa, slomile su Nikolino srce. Umesto da se udaju za nekog Srbina, Likotu, starija se udala za Albanca, mlađa ( o Bože šta li sam ti zgrešio) za crnca. O zetovima se nije u kući govorilo, unuke i ćerke je Jovanka krišom viđala. Uzdao se Nikola u sina mu jedinoga, učio ga: Nije žena sine, Dmitre, rođena da bude svoja. Zato nikad nemoj, rode, uzeti ,,Englezicu’’ za ženu. Bandoglavo to, ‘oće da misli svojom glavom. Neće te slušati. Kad poželiš da se smiriš, dovešćemo neku iz Like. Uzalud je Nikola govorio: žena iz našega kraja sluša muža, naučena je da skuva, da te sačeka, ne pita ništa, biće srećna što si je odveo sa kamena, rodiće ti bar troje dece, vidi svoju mater, k’o svetica, ne k’o ove beštije engleske. Uzalud, jer  Dmitar se zaljubio, a onda i oženio Engleskinju. Šta se u tom braku dešavalo, ostaće delimično tajna. Ono što se zna – Meri je rodila ćerku, nije joj padalo na um da napusti posao, volela je i ona da izađe sa društvom, iako je sada žena i majka. O detaljima je Dmitar ćutao, a Nikola je proklinjao sve ,,Englezice’’ redom.  Dmitar je po ćaćinom savetu pokušao da prevaspita svoju ženu. Ono što se još zna, Dmitar je dobio zabranu prilaska i viđanja žene i deteta, najpre na 10 godina, a onda je zabrana i produžena. Ponovo se Dmitar zaljubio, ponovo u ,,Englezicu”. Naučio je da se Engleskinje ne prevaspitavaju batinama, o tome je vodio računa. Nakon jedne svađe, uzeo je Dženinu tašnu, ubacio u wc šolju i povukao vodu. Policija je stigla nakon 5 minuta. Dmitar je trajno izbačen iz zajedničkog doma uz još jednu zabranu prilaska.

Nakon majskog, krvavog vikenda u Srbiji, kada je ubijeno sedam žena u porodičnom i partnerskom nasilju, na ovu temu se, konačno oglasio i premijer. Na pitanje novinara, šta će vlada da uradi da spreči nagli porast nasilja nad ženama (do maja ove godine ubijena je 21 žena, od strane partnera ili muških članova porodice), premijer odgovara : “Vlada će doneti najrigoroznije mere protiv nasilnika, ma koliko se to nekome ne sviđalo, ne rušeći naše tradicionalne vrednosti” …?!… Otkud nasilje i tradicionalne vrednosti, zapitao se jedan deo javnosti, a odgovor leži u priči o Nikoli i Dmitru- nasilje nad ženom, pa i nad decom se tradicionalno prenosi sa kolena na koleno!

Nego da se vratim premijeru. Da se kojim slučajem, ozbiljnije pozabavio ovim problemom, znao bi da Srbija ima dosta dobar pravni okvir za zaštitu od nasilja u porodici. Na primer, osuđenog za krivično delo nasilja u porodici moguće je kazniti sa deset godina zatvora, ako je telesno povredio člana svoje porodice. Dalje, za sprečavenje novih slučajeva, potrebna nam je zaštita žrtava, a ne osveta nasilniku. Na predloge Vlade o “drakonskim” merama, reagovao je Autonomni Ženski Centar otvorenim pismom, koje naglašava da se problem ne rešava “lečenjem nasilnika”, a posebno ne uvođenjem zakonskih rešenja koja već postoje. Ono što je potrebno, jeste uvođenje izmena u zakone koji su korisni za zaštitu žrtve, kao što su preduzimanje hitnih policijskih mera udaljavanja nasilnika što bi moglo da utiče na zaštitu žrtve. O ovom predlogu se premijer nije izjasnio. Sve u svemu, premijer lično, nam je stavio do znanja, trpajući u istu rečenicu nasilje i tradicionalne vrednosti, da postojeći okvir za zaštitu žrtava, institucije i pre svega zaposleni u njima, ne primenjuju jer je on u suprotnosti sa srpskom kulturom nasilja!

O tome da oni kojima je posao da reaguju na porodično nasilje, a ne čine ništa, mogla bih  u nedogled. Jasno, kada među pripadnicima policije ima onih kojima je najnormalnije da s vremena na vreme oplave svoju ženu i decu! Kada među zaposlenima u centrima za socijalni rad sede one žene koje umesto da delaju po zakonima i propisima misle: Kad ja ćutim i trpim, šta me briga za neku tamo nepoznatu koja bi da prijavi nasilje?! I kako onda da objasniš ženi da ne sme da ćuti, da ne sme da trpi, da mora da prijavi nasilje!?

Tek da se zna, jezivi bilans 2014 godine: 27 ubijenih žena u porodičnom nasilju, a od januara do početka novemba 2015.: 33 mrtve žene i troje dece!!

Da li su to te rigorozne mere protiv nasilja?!

I na koncu, da ne bude da nije ništa urađeno ove godine po pitanju ovog problema, pre neki dan čujem “sjajnu vest” koju vam u celosti prenosim:

“ Sa aktivistkinjama Autonomnog Ženskog Centra sam pripremio to zakonsko rešenje, koje će za nekih desetak minuta biti zvanično u Skupštini Srbije. Po tom zakonskom rešenju mi tražimo da nasilnik bude izmešten iz porodičnog doma na 14 dana, a da se žena vrati u svoj dom. U toku tih 14 dana ona ima vremena da razmisli o svemu”, izjava je narodnog poslanika Dušana Milisavljevića. Ne ulazeći u razloge  AŽC da pristane na ovako, u najmanju ruku budalast predlog zakona, koji niti neposredno štiti bezbednost žrtava nasilja, niti šalje nedvosmislenu poruku nasilniku da država ne toleriše nasilje,  pitam ja državu i sve nas zajedno: O čemu će žena u tih 14 dana razmišljati?! I šta će se desiti petnaestog dana, kada se nasilnik vrati kući???

I onako, uzgred, pročitajte još jednom priču o Nikoli i Dmitru, posebno poslednji deo: trajno iseljenje iz zajedničkog doma i zabrana prilaska.

Objavljeno na portalu Direktna reč, 27.11.2015

Advertisements

Reči lete

Standard

Verba volant – scripta manent / Reči lete, ono što je napisano –ostaje

Sjajni su ti Latini, mislila sam ja, davnih 80-ih, kada sam se sa nekim njihovim izrekama srela po prvi put. Činilo mi se da im je “svaka zlatna“ i na mestu i, kao takva, nije predmet preispitivanja.

Mnogo godina kasnije, eto mene gde se pitam: imaju li snagu samo napisane reči? Šta je sa onim što izgovaramo? Gde odleti? I da li zaista?

Da li to znači, ako reči lete, da nam je dozvoljeno da kažemo sve što nam padne na um? U afektu, ljutnji, svađi? Znači li to da izgovorene reči nemaju nikakvu vrednost? I nije li onda verbalna komunikacija pusto blebetanje, bez ikakvog smisla, važnosti, težine?

Izgovorena reč. Nije da nije važna. Ona može da bude početak problema. Ili početak rešenja.

Može da boli. Da li nas neko uči o tome? Da se reči računaju.

Neko može toliko da nas povredi u tri reči, da posle nismo u stanju to da zaboravimo godinama. I da ne prestane da nas boli sve to vreme. Ostanu te reči, negde duboko u nama. Nisu nigde odletele. Povredile su nas.

Reči mogu da ubiju ljubav. Prijateljsku, partnersku, sestrinsku, roditeljsku.

Navikli da svašta izgovaramo, ne razmišljamo da smo posle ružnih reči jedni drugima za korak dalji. Korak po korak, gubimo jedni druge. Jer, nema povratka na staro.

Zapitajte se samo koliko puta ste nešto razmišljali “u sebi“, i koliko puta

ste mislili da li da nešto nekome kažete, ali ste to ipak zadržali za sebe, samo da ne biste uvredili tu osobu. Jezik nije savršeno sredstvo komunikacije, tako da se gotovo po pravilu dešava da značenje koje rečima pridaje onaj ko ih je izgovorio nije istovetno s mnoštvom značenja, koja rečima daju oni koji ih slušaju. Jednom izgovorena reč, zahvaljujući svom “samostalnom životu“, može imati posledice koje onaj ko ju je izgovorio uopšte nije imao na umu. Međutim, kad jednom opredmetimo svoje misli izgovorenim rečima, povratka nema.

Ljudi se užasno nemarno odnose prema rečima koje izgovaraju – kao da reči nisu uopšte važne – kao da se računaju samo dela. Međutim, i reči su dela. Način na koji govorimo i šta izgovaramo utiče na kvalitet naših odnosa sa drugima.

Zato, s posebnom pažnjom birajmo svoje reči koje izgovaramo sebi i drugima. Svaka naša reč je naša kreativna moć. To što izgovaramo je naša snaga. A snaga dolazi od prihvatanja odgovornosti za svoj život. Ako smo odgovorni za život, potrebno je da budemo odgovorni i za ono što kažemo.

Samo jedna naša reč može ulepšati nečiji dan i život, kao što nas jedna pogrešna reč može udaljiti od onih do kojih nam je stalo. Mislite o tome. I birajte reči.

10405596_10205326347747803_2011594131191679549_n

Tradicija i njene vrednosti

Standard

Tradicija je pre svega usmena predaja znanja, veština, načina ponašanja i običaja unutar jedne kulture ili grupe ljudi.
Vikipedija

Tradicija je, dakle, kulturno nasleđe koje se prenosi s generacije na generaciju. Tu spadaju naučeno znanje, umetnički zanati, rituali, moralna pravila, običaji u ishrani. Održava se usmenim prenošenjem, na kojem počiva kontinuitet i identitet jedne kulture i/ili naroda. Ukratko, tradicija je skup materijalnih, tehničkih, duhovnih znanja i dostignuća, vrednosti i obrazaca ponašanja.

U prilici smo, a sve češće, da slušamo o tradicionalnim srpskim vrednostima koje pošto- poto moraju biti očuvane, pa me zanimalo šta to tačno znači i koje su to vrednosti, a da su tradicionalne, koje imademo sačuvati i očuvati?

Političari, SPC i poneke organizacije, poput Dveri su najglasniji “glasnogovornici” i borci za očuvanje tuh vrednosti:

– Srpska porodica, koju čini jak i zdrav muškarac iza kojeg stoji poslušna žena čiji je prevashodni zadatak da mu rodi mnoštvo zdrave i normalne dece!

– Srbi sa svojim tradicionalnim neprijateljima? (čitaj: Hrvatima, Albancima, Muslimanima….) ne treba da imaju nikakav dijalog!

– Ma koliko se to nekome ne sviđalo, ne rušeći naše tradicionalne vrednosti, nasilnici će biti sankcionisani!…

Tako se da zaključiti da su naše tradicionalne vrednosti mržnja, nesloga, rešavanje problema nasiljem kao i tradicionalna kultura nasilja, neravnopravnost, nadređene (podređene) uloge pojedinaca, pre svega žena i dece u odnosu na muškarca a posebo širenje teorija zavere o planu uništenja “srbske nacije” ?!

Jer, šta je nametanje sistema vrednosti koji podrazumeva heteroseksualnost kao jedinu normu, brak kao jedinu i osnovnu zajednicu za ostvarivanje potreba, gde je muškarac nadređen u odnosu na ženu i decu, gde je seksualnost samo i isključivo sredstvo za razmnožavanje? Zašto sloboda i izbor ne spadaju u tradicionalne vrednosti???

Zbog čega, shodno hrišćanskom učenju SPC ne poziva narod na poštovanje univerzalnih moralnih vrednosti? Kakav je to moral – tradicionalni- srpskog naroda? I zašto se moral u svakodnevnom životu razlikuje od moralnih, tradicionalnih vrednosti kojima nas uči crkva?

Tako su feministkinje, lezbejke, gej muškarci, samohrane majke, emancipovane, zaposlene žene postali neprijatelj broj 1 srpske tradicije, srpskih vrednosti, srpske porodice i opasno urušavaju srpsku državu.

Izluđuje me ljudska glupost i spremnost da pristanu na manipulaciju. Jer, upravo sve gore navedeno jeste manipulacija populizmom, veličanjem mitske prošlosti, razradom “vekovnih nepravdi” uperenih protiv srpstva. Tradicija tako, i njene vrednosti poprimaju sve odlike klerofašizma i ukazuju na zabrinjavajući porast nazadnih tendencija u Srbiji. Ulivaju nam se strahovi i mržnja prema svamu drugačijem, insistira se na povratku patrijarhalnosti, na fundamentalizmu, na isključivanju različitosti.

Šta se desilo sa onim proverenim tradicionalnim, a univerzalnim vrednostima, koje jesu deo srpske tradicije, a iz kojih izvire svako dobro koje će nas upućivati na pravi put? Gde su se denule čestitost i poštenje?

Rad, trud, poštovanje? Negde sam pročitala: “ Tradicionalne vrednosti- niko ne zna šta su one i niko pri zdravoj pameti ne bi pristao da živi po njima”

Ne bih se složila u prvom delu, jer oni koji nam nameću tzv. tradicionalne vrednosti vrlo dobro znaju šta rade.

Pitam se, da li naša istorijska i kulturna tradicija nama samima smeta više nego što nam pomaže da se održimo kao narod, da sačuvamo našu državu i da se civilizacijski razvijamo kao moderno društvo?

Mišljenja sam da nikako ne moramo i nikako ne treba da odbacimo svoju tradiciju ni svoj identitet. Samo je potrebno osavremeniti sopstvenu pozitivnu državnu, pravnu i duhovnu tradiciju koja može da bude odlična podloga za modernu državu.

Tradicija se ne prenosi samo govorom, već i načinom života. A naš trenutni način u većini ne valja. Dozvoljavajući da se tradicionalne, kulturne, istorijske, moralne vrednoti izvitopere i postanu nakaradne, opasno ugrožavaju opstanak nas samih. A kakvu sliku o nama šaljemo svetu, to je tek posebna priča. Lepo je to primetila jedna moja fb prijateljica:

– Gde ćeš veće kazne od toga da svi vide koliki smo civilizacijski neukus u trećem milenijumu i da smo totalno kulturno dezorjentisani, i moralno, i tradicionalno, dodala bih ja.

CZSR – šta je to

Standard

Reč-dve o institucijama koje ne rade svoj posao kako je propisano zakonima, propisima, normativima i standardima rada (čast sve ređim izuzecima).

Upitan u intervjuu za B92, šta misli o sve učestalijim žrtvama porodičnog nasilja, premijer Srbije je rekao da će se država i njene institucije ozbiljno pozabaviti ovim problemom, da će počinioci biti kažnjeni i tako dalje. Nijednom rečju nije pomenuto da zakoni postoje – ali se ne primenjuju. Nijednom rečju nije pomenuto da institucije postoje, ali da nekim čudom malo ko tu radi svoj posao! Takođe, o nestručnom kadru, sankcijama, otkazima, i odgovornosti tih i takvih, ni reči!

Pa da vidimo šta je to CZSR, šta mu je posao, a šta zaista radi.

CZSR ili Centar za socijalni rad (u gradu ili opštini u kojoj živiš) je centralna ustanova u kojoj se odlučuje o gotovo svemu što ima veze sa socijalnom zaštitom. Svi građani kojima je potreban neki oblik socijalne zaštite moraju da odu u centar, a svi državni organi i organi lokalne vlasti, zdravstvene i obrazovne ustanove obaveštavaju centar kad naiđu na osobu kojoj je potrebna pomoć društva.

CZSR odlučuje o tome da li je nekome potrebna pomoć ili zaštita, i kakva. On kontroliše i šta se dalje dešava s korisnicima u tim ustanovama. Centar sarađuje s državnim organima, s njima razmenjuje podatke ili traži asistenciju (policije), a sud često traži da Centar učestvuje u sudskim procesima. Ti možeš da se obratiš CZSR ako ti i tvoja porodica nemate dovoljno sredstava za preživljavanje, ako nemaš gde da živiš, ako te neko u porodici maltretira. Možeš da ih pozoveš i ako nemaš ovih problema, ali znaš nekoga ko ih ima jer centar mora da reaguje po službenoj dužnosti i kad sazna da nekome treba neka od ovih vrsta pomoći. Na osnovu Porodičnog zakona centar je ovlašćen da interveniše u porodičnim i bračnim odnosima kako bi zaštitili decu i žrtve porodičnog nasilja.

Detaljan pravilnik rada s organizacijskim normativima i standardima možete pogledati ovde:

http://www.paragraf.rs/propisi/pravilnik_o_organizaciji_normativima_i_standardima_rada.html

Sve ovo gore navedeno (sem u retkim slučajevima) je mrtvo slovo na papiru.

Jer, u CZSR rade ljudi koji odlučuju o sudbinama drugih, ali ne umeju i ne žele da se stave u poziciju čoveka, pa da reaguju normalno, a s druge strane ne postupaju po zakonu, ne poštuju propise, zanemaruju i ignorišu ili čak i ne poznaju propisane standarde rada.

Jalova i beskorisna institucija, kažu mnogi koji su potražili njihovu pomoć. Zapravo, nekada svojim nečinjenjem mogu da nanesu veliku štetu onima kojima je pomoć preko potrebna. Srećni su oni koji nisu imali bliske susrete s tom felom. A ima nas koji smo odatle izašli poniženi. I sluđeni. I očajniji.

Svedoci smo ljudskih tragedija koje su završile smrtnim ishodom jer zaposleni u CZSR nisu uopšte reagovali!

– U našoj zemlji najzaparloženiji (pored njiva) su upravo CZSR! To su odvratne institucije u kojima rade odvratni ljudi – kažu neki od onih koji su nažalost bili prinuđeni da traže bilo kakvu uslugu od centara.

– Milion puta su bili na stubu srama zbog loše urađenog posla, ali niko nije odgovarao za neučinjeno!

– Spori, nezainteresovani, bezobrazni! Sve bi ih otpustila jer piju krv, živote mrcvare onoj jadnoj čeljadi, koja je jadna već samim tim što je na njihovim vratima.

– Srećan je onaj koji nikada nije imao kontakt sa njima!

– Tu je stvoren ogroman prostor za zloupotrebe, zakonom podržan, a na ogromnu štetu naše dece i čitavog društva.

Sve češće smo u prilici da čujemo o kriminalu i korupciji u CZSR, pa se pitam: kako i na koji način, i da li uopšte država ima nameru da se pozabavi ovim problemom?

Jer, zaista, institucija koja prevashodno i jedino ima za cilj da pomogne ljudima postaje rasadnik neverovatnog zla, koje prolazi neprimećeno i nekažnjeno.

Gde smo nestali, a nismo nestali?

Standard

Sram te bilo! ‘Oćeš da budeš Jugosloven/ka !?

Iako se izvorno jugoslovenstvo temeljilo na ideji o etničkom, jezičkom i kulturnom jedinstvu Južnih Slavena, moderni identitet etničkih Jugoslavena je pretežno zasnovano na iskustvu iz vremena druge, socijalističke Jugoslavije, kada se svaki građanin Jugoslavije mogao izjasniti kao Jugoslaven, pa čak i oni neslavenskog porekla.

Nakon raspada jugoslovenske države 1991 godine Jugoslovenski identitet je postao nepoželjan za nove političke elite u državama nastalim raspadom Jugoslavije. Tada jugoslovenski identitet postaje navodno lažni identitet od kojeg su se staro/ nove nacije oslobađale. Tako su mnogi građani jugoslavenske nacionalnosti promenili (nad) nacionalni idetintet i prihvatili identitet njihovog etničkog porekla.

(Wikipedija)

Ceo život su me učili nečemu, što se bazira na časti, poštenju, razumevanju. Biti veran i odan drug. A onda su mufljuzi-  koji su ceo život živeli dobro, a zinula guzica na još bolje-  rasprcali sve u tri poteza.

Ceo život živiš na istoj adresi, a promenio si četiri države, i preko noći su te izbrisali sa liste postojećih. Odjednom je postalo sramota biti Jugosloven. Ako se tako izjašnjavaš ti si neki nostalgičar. A sve to sa nekim posprdnim tonom. Odjednom smo nestali, ne spominjemo se, nema nas. Gde smo to nestali, a nismo nestali, pretabani u neke druge nacije?

Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011 u Srbiji je bilo 23.303 Jugoslovena. Po brojnosti, deseta nacionalna zajednica u Srbiji. Najviše ih ima u Vojvodini i Beogradu, prosečne starosti oko 50 godina. Neki od njih tvrde da su evropski Kurdi, neki se upoređuju sa Atlantiđanima, a moglo bi se reći da spadaju u moderne apatride. Potomci više od 20 nacija svoje mešovito poreklo najlakše definišu kroz jugoslovenstvo, što je u prethodnoj državi bio logičan izbor. Eksploziju osećanja nacionalne pripadnosti, deo mešanog stanovništva doživeo je kao veliku ličnu dilemu, ponekad čak sa dimenzijama krize identiteta. Apsurd i svojevrsna tragika traženja svog nacionalnog određenja u takvoj situaciji ilustruju slučajevi izjašnjavanja na popisu kao : NIŠTA.

Onog dana kada sam mogla da se izjasnim, ja sam Jugoslovenka, to mi je najnormalnije bilo. I Srbi su se izjašnjavali. Biti Srbin, Hrvat, znači, stvar je odluke, a ne etničkog nasleđa?

Barabe su prešle sa jedne na drugu Jugoslaviju, potom na onu sprdnju od Srbije i Crne Gore, pa samo na Srbiju. Mi smo ostali kao govna na putu, svi se nešto stide da kažu ko su. Sad je na popisu realnije da kažeš da si Džedaj, Hobit, Eskim, jer ako se izjasniš kao Jugosloven gledaju te sažaljivo. Veća je fora biti Džedaj. Ispada da je to realno koliko i Jugosloven.

Ipak, mnogi Jugosloveni svoj izbor doživljavaju kao bekstvo od ništavila. Mnogi svoje Jugoslovenstvo biraju dobrovoljno i sa ponosom. Često, sa nostalgijom koja ih veže za nekadašnju državu i koju jedino osećaju kao svoju.

Iskreno, meni srce i dalje zaigra kada čujem Hej Sloveni. Uz to smo rasli, to je ono što znam i osećam kao svoje. Danas je, recimo sramota imati našu zastavu sa petokrakom. To se izjednačava: Jugosloven = komunista = onaj koji je protiv Srba, Hrvata, Bosanaca, k*****, palaca, pravoslavaca.

To što je matična država Jugoslovena razorena, ne mora da znači da oni više ne postoje. I dok je Jugoslovenima to opredeljenje sasvim legitimna stvar, ono ne dobija svoju zakonsku potvrdu.Postoji li strah da bi postojanje Jugoslovena kao nacionalne manjine obesmislila u velikoj meri istoriju poslednje dve decenije na brdovitom Balkanu? Istoriju nepotrebnih ratova potpuno srodnih etničkih grupa? Tako se može zaključiti da je pitanje Jugoslovenstva između ostalog pitanje odgovornosti. Jugoslovenstvo obesmišljava ovdašnje sukobe i ratove i pokazuje ko je iz njih profitorao, ko je platio i ko još uvek plaća njihovu cenu.

Koliko je ideja ili osećaj pripadanja nečemu čega više nema, održiva i realna, nadam se, pokazaće vreme. Možda ćemo jednoga dana dobiti odgovor na pitanje da li je jugoslovenstvo anahrona pojava ili je ta ideja ispred svog vremena. Ukoliko je to uopšte važno onima koji se i danas osećaju Jugoslovenima. Biti Jugosloven, danas takođe je poruka onima na vlasti da je ona bivša država bila bolja od ove sadašnje.

Ujedno, to je i način da se čovek odbrani od nametanja nacionalnih koncepata. Jer, ne mogu nikome iz sveta da objasnim, a ni sebi: Jesam Jugosloven. Više nisam, sad sam Srbin. Koji sam moj? Ma Džedaj, brate, Džedaj.

I za kraj, neću vam pustiti Hej Sloveni. Pustiću vam nešto drugo. A vi slušajte zatvorenih očiju. I posle napišite šta osećate.

IMG_B4421C-1D36BF-2083D6-46CE56-03CBE8-CAC346

Vrli srednji vek

Standard

Izlaz postoji, a to je znanje. Znanje štiti, dok neznanje ugrožava.

Srednji je vek u evropskoj istoriji postao sinonim za primitivizam, zaostalost, bedu, nasilje, intelektualnu tamu i sujeverje. Kako kaže istorija, i istoričari, bio je to dug vremenski period (oko 500 godina). Od milanskog edikta, sa ustanovljenjem hrišćanstva kao zvanične religije, ova religija je uspela da izbriše gotovo sve tragove nauke i filozofije. Tehničkog napredka uopšte nije bilo, a intelektualnog jedva. Srednji je vek, tako doba stvarnog ali i metaforičkog mraka. Svaka sličnost ove priče o srednjem veku sa stanjem u današnjoj Srbiji, jasno vam je, vrlo je namerna. Dakle, srednji vek se odlikuje NE – postojanjem pravnog, građanskog poretka. Rušenje, ubijanje, glad, bolesti i pustoš  –  to je slika Evrope tog vremena.

Uništeni putevi, vodeni saobraćaj ugasnuo,  znanja, veština pa i umetnosti skoro da je nestalo. Gotovo svaki intelektualni život je zamro, čak i elementarna pismenost izostaje. Umetnost je, takođe relativno skromna, kako po opsegu tako i po tehničkom dosegu. Društvenu strukturu karakterisala je oštra klasna podvojenost. Stradali, gladni, bolesni – jednom rečju – oni u beznađu, tražili su utehu u crkvi. Viši su se slojevi okretali crkvi zbog „zaštite“. Tako su i jedni i drugi olakšali crkvi da zauzme presudan položaj u nastalim prilikama.

Sveštenici su bili jedini pismeni, a intelektualni se rad sastojao u prepisivanju Biblije, Justinijanova kodeksa, nekoliko dela Platona i Aristotela i u komentarisanju tih dela. Samo je nekolicina intelektualaca, svaki na svoj način, uspevala da donekle kritikuje bizarnu religiju hrišćanstva. Bez većeg uticaja, Vizantija je bila snažno birokratsko- centralističko carstvo. Postojao je nepregledan broj službi i titula i neprestano su se javljale nove. Broj službi i službenika se konstantno uvećavao. Da bi se održala golema armija državnih službenika, pored vojske i troškova diplomatije, trebalo je imati mnogo novca. Novac se namicao brojnim porezima: zemljarinom, glavarinom, porezom na ognjište, na životinje, na alatke, na zemljište, na nasleđe, tržišnim taksama, monopolom na svilu…

Nametnuo se potpuno pesimistički doživljaj sveta, kao sveta u kojem vlada zlo, pre svega putenost i greh, što je dovelo do velikih nesreća i patnje. ostavljaju se pitanja slobodne volje, greha, kazne, žrtve, iskupljenja, spasa. Crkva je imala izuzetno asketski i neprijateljski stav prema seksu, smatrajući da seks ima opravdanje samo dece radi, pa je raznim pokorama plašila narod. Ali i pored silnih pretnji i kazni, jaki prirodni i telesni porivi nisu se mogli ukrotiti.

Stanovništvo srednjeg veka se oslanjalo na narodnu medicinu. Tumačenje bolesnog i normalnog stanja zasnivalo se na učenju o borbi dobra i zla, borbi između demona i čoveka. Molitve, magijske formule, gatanja, vradžbine i amulete. Svaka bolest je imala svog izazivača – demona. Postojali su lekovi koji teraju demone, veštice i đavole. Osim korištenja biljaka, koristili su se i „lekovi“ životinjskog porekla, minerali, sumpor i so. Poslom lekara bavili su se uglavnom sveštenici, i veliki broj samoukih lekara. Tikve, badem, luk, biber, razno seme, korenje, kore, smola, ovčiji loj, svinjski i lastin izmet, pored lečenja molitvom i moštima svetaca bili su glavni lekovi. Gatare i vračare ne treba zanemariti, koje su bez obzira na razvoj naučne medicine zadržale svoje mesto u narodu, i sačuvale ga do današnjih dana. Spoljna politika Srbije iz tog doba, danas je poznata pod nazivom „ sedenje na dve stolice“.  Kleli su se u idole i slavili despote. Borili su se međusobom. Isključivo za vlast.

Nisam sigurna da se ne vidi sličnost sa stanjem u našoj lepoj državici?! Ne živimo u potpunom mraku, slažem se. Skoro svako domaćinstvo u Srbiji ima struju. Ali smo potonuli u onaj metaforički mrak, skoro potpuno. SPC ima pravo i od nje se očekuje da iznese svoj stav o svim važnim pitanjima. I ne samo to, već i da se direktno meša i upliće u poslove sekularne države. Veronauka u školama, dok seksualno obrazovanje ne postoji. Stradali, gladni i bolesni se okreću crkvi, raznim guruima i neretko sumnjivim new age pokretima. Vakcine u 21. veku postaju otrov. Rak se leči petrolejom, sodom bikarbonom, šargarepom, molitvom…

Mediji nam ispiraju mozak, na svakom koraku imamo pošast primitivizma. Pretnje, zlo, osvete, laganje zapljuskuju nas sa svih strana. Živimo u burnom svetu. Izgubili smo oslonac i stabilnost. Preispitujemo stvari kojima nismo dorasli ni početnim znanjem ni rezonovanjem. Tako dovodimo u opasnost i sebe i druge. Mi, kao društvo i kao pojedinci, se ne snalazimo u novim okolnostima, opredeljujući se za puteve na kojima nas čeka neizbežan poraz. Borba za suprotstavljene interese, odbačenost svakog čoveka postala je karakteristika društva u ovom novom vremenu. To je bezizlaz. Ćorsokak. Kao da je individualizam iskoristio sve svoje mogućnosti, u njemu više nema mnogo energije? Put u prošlost nije ispravan put. Stari modeli moraju da se zamene. Nama treba nova realnost. Nova renesansa i pre svega novi humanizam. Izlaza ima. A to je znanje. Znanje i napredak nas štiti, dok nas neznanje opasno ugrožava.

Čudila se, aman ja

Standard

„Pjesnici su čuđenje u svijetu
oni idu zemljom i njihove oči
velike i nijeme rastu pored stvari“ A.B. Šimić
Bilo bi divno da je ovo priča o pesnicima. Ali nije.

 Dugo već traje. Moje čuđenje. Nije to prava reč, ali bar bolje zvuči. Zabezeknuće, na primer. Zabezeknula sam se pre više od dve decenije, i nikako da dođem sebi. Uvek me nešto iznova za-čudi. Neke stvari i događaji su najpre bili zabavni. Mislila sam, šala je. Ne baš najbolja, ali ipak šala. Posle sam se nadala da je kakva-takva šala. Ali nije. To je naša stvarnost.

Prvi susret sa praznoverjem. Crne mačke koje donose nesreću, zapljuni tri puta, kucni u drvo tri puta, baci šaku soli preko ramena, nikako, ali nikako ne ustaj na levu nogu i nikada ne prolazi ispod merdevina. Zabavno zar ne? Dok ne shvatiš da neki ljudi to vrlo ozbiljno shvataju. I veruju. Šta sve donosi nesreću i šta sve donosi sreću, puni novčanike, donosi u naš život prave ljubavi, obaviti sve te rituale, posla za ceo dan. Pa onda magija. Crna, bela, dobra, loša?! Ko se još time bavi u ovo vreme, pitam se ja i ne verujem svojim ušima. Čudim se ljudima, čudim se događajima, čudim se verovanjima, predrasudama, stavovima, politici, društvu…

Neke nemile događaje po belom svetu koje smo imali prilike da vidimo samo na tv ekranima nisam nikada mogla ni da zamislim kod nas. A onda se desilo. Ostala sam u čudu i do danas nisam prestala da se čudim. Odjednom, kao da sam se našla u nekom jako lošem filmu koji nikako da završi. A ja statiram u čudu? Najpre su nam objasnili da niko ne sme da nas bije. Onda su krenuli tenkovi kroz moj grad. Gde idu i zašto? I kome je palo na pamet da im maše i zasipa ih cvećem?! Onda su nam objasnili da nas brane. Ko koga tu i od čega brani, a ko koga napada? Ko je tu žrtva, a ko „agresor“? Ko šta hoće i zašto? Onda su neki birali stranu. Raspala se država. Raspali se brakovi. Raspala se prijateljstva. Ja nisam uspela da razumem. Ni da izaberem stranu, šta god to značilo. E, onda su i nas bili. Oni isti koji su nam objasnili da nas niko ne sme da bije. Nismo imali leba da jedemo. Stajali smo u redu za hleb i mleko. Radili za marku, dve. Pa zar to nije za čuđenje?

Posle su tenkovi krenuli na drugu stranu. Lupali smo u šerpe i lonce, žviždali, nadali se „rumunskom scenariju“. Neki i nisu. Nekima je bilo dobro. I njima sam se čudila. A onda nas je neki tuđi svet zasuo bombama. Sve nas. Zbog pogrešnih odluka. Nijhovih. Zbog pogrešnog izbora. Našeg. Kusturica i njegovi leteći cigani su male bebe, za sve ovo što nam se dešava! Film nad filmovima. Tragikomedija.

Najviše se čudim sada već čuvenoj rečenici, koja bi trebalo sve da objasni, a ne objašnjava ništa: Ovo je Srbija. Srbija, zemlja u kojoj i danas mogu da te biju. Srbija, zemlja u kojoj je sve više gladnih. Srbija, zemlja u kojoj ništa ne funkcioniše. Deca umiru, helikopteri se ruše, donacije nestaju, niko ni za šta nije odgovoran. A 21. vek neumitno teče. I mi mimo svega. I mimo sveta.

Prestala sam da čitam novine, da gledam tv programe, pa ipak ne mogu da prestanem da se čudim. Nama. Vama, nezainteresovanima. Uplašenima. Njima. Koji nam po ko zna koji put prodaju šarene laže. Vama, koji verujete. Čudim se istoriji.

Jer ništa nismo naučili. Jer nam život ponovo kroje isti oni zbog kojih smo ostali bez kuća, bez porodica, bez prijatelja. Bez života. Čudim se sadašnjosti. Jer ništa ne činimo. Ćutimo i trpimo. Bavimo se besmislicama. Tavorimo. Plašimo se. Čudim se budućnosti. Jer je neće biti ako nastavimo ovako. Sa pogrešnim odlukama. Pogrešnim izborima. Praznoverjem, predrasudama. Sa strahovima.

Sebi se čudim najviše. Jer, koliko god pokušavala ne mogu da prestanem da se čudim. Srbiji. Ljudima. Događajima.

Objavljeno 31.03.2015 na portalu Konkretno.co.rs318850_4419158326707_1774561375_n

Uloga komunalne policije

Standard

Početkom jula 2009. g. usvojen je Zakon o komunalnoj policiji. Pokretanje komunalne policije u Beogradu su svi dugo iščekivali u nadi da bi to mogao da bude značajan potez u rešavanju komunalnih problema.

Beograd već duže vreme vapi za uvođenjem komunalnog reda, međutim različiti su pogledi na to da li je ova služba opravdala svoje postojanje posle 6 godina od formiranja?

Za one koji ne znaju:

U Službenom listu grada Beograda br 6/2010 I 23/2013 u članu 6 piše:

Poslovi komunalne policije su:

1) neposredno održavanje komunalnog i drugog zakonom uređenog reda od značaja za komunalnu delatnost, na mestu održavanja reda, sprečavanjem narušavanja, odnosno uspostavljanjem narušenog komunalnog reda, a naročito:

– sprečavanje ometanja u vršenju komunalnih delatnosti i zaštita komunalnih objekata od prljanja, oštećivanja i uništavanja;

– zaštita površina javnih namena od bespravnog zauzeća i oštećivanja (ostavljanjem vozila, stvari i drugih predmeta, zapreka za vozila, postavljanjem privremenih montažnih objekata i slično);

– suzbijanje nelegalne prodaje i vršenja drugih delatnosti na površinama javne namene i drugim javnim mestima;

– sprečavanje radnji kojima se narušava opšte uređenje grada (prljanje i oštećivanje fasada i drugih spoljnih delova zgrada i drugih objekata, kao i spomenika i skulpturalnih dela; ispisivanje grafita; lepljenje plakata i postavljanje sredstava za oglašavanje na javnim i drugim površinama; prljanje i oštećivanje gradskog mobilijara; ostavljanje građevinskog šuta i drugog otpada na površinama javne namene; izlivanje otpadnih voda i druge nečistoće na površine javne namene, kao i vršenje drugih radnji kojima se narušava urednost i čistoća grada), kao i kontrola izvršavanja propisanih obaveza u pogledu održavanja objekata i prostora u čistom i urednom stanju;

– kontrola uklanjanja snega i leda;

– sprečavanje prosjačenja i upotrebe zapaljivih i eksplozivnih sredstava na javnim mestima (petarde i slično);

– otkrivanje i, u granicama ovlašćenja, sprečavanje bespravne izgradnje objekata i kontrola spoljnog obezbeđivanja i obeležavanja gradilišta odgovarajućom tablom;

– kontrola održavanja komunalne zoohigijene i načina držanja i izvođenja kućnih ljubimaca;

– obezbeđivanje poštovanja kućnog reda u stambenim zgradama;

– održavanje reda na vodenom prostoru (zaštita voda, korišćenje mesta za postavljanje plovnih objekata i dr.) i obalama reka;

– obezbeđivanje uslova za nesmetano sprovođenje mera za zaštitu od požara (slobodan pristup objektu, protivpožarnom putu i stepenicama i dr.);

– obezbeđivanje poštovanja radnog vremena ugostiteljskih i drugih objekata čijim se radom može ugroziti mir i spokojstvo građana;

– kontrola upotrebe simbola i imena grada.

2) ostvarivanje nadzora u javnom gradskom, prigradskom i drugom lokalnom saobraćaju, u skladu sa zakonom i propisima grada, koji se odnosi naročito na:

– javni linijski i vanlinijski prevoz putnika (nesmetano odvijanje linijskog prevoza putnika, prijem i iskrcavanje putnika u javnom linijskom i vanlinijskom prevozu putnika na stajalištima koja su za to određena i dr.),

– auto-taksi prevoz (otkrivanje nelegalnog taksi prevoza, korišćenje taksi stajališta u skladu sa propisom i horizontalnom i vertikalnom signalizacijom, sprečavanje parkiranja taksi vozila van taksi stajališta, urednost i čistoća taksi vozila i dr.);

– javni vanlinijski prevoz robe i prevoz za sopstvene potrebe;

– rečni linijski prevoz;

– parkiranje (sprečavanje parkiranja na mestima na kojima se ometa korišćenje puta i odvijanje saobraćaja, kontrola korišćenja parkirališta u skladu sa propisom i signalizacijom, parkiranja na rezervisanim parking mestima i sl.);

3) zaštita životne sredine, a naročito u oblasti: zaštite od buke, zaštite vazduha od zagađivanja, zaštite prirode i zaštićenih područja koja proglašava nadležni organ grada, kontrole nad skupljanjem, transportom, skladištenjem, tretmanom i odlaganjem komunalnog, inertnog i neopasnog otpada i dr.

4) zaštita opštinskih i nekategorisanih puteva, ulica i državnih puteva iz nadležnosti grada i pripadajućih putnih objekata od nepropisnog zauzeća i oštećivanja, odnosno svakog činjenja kojim se oštećuje ili bi se mogao oštetiti put ili ometati odvijanje saobraćaja na putu, kao i zaštita biciklističkih i pešačkih staza, saobraćajnica u naselju, saobraćajnih oznaka i signalizacije;

5) zaštita kulturnih dobara i drugih javnih objekata od značaja za grad i gradsku opštinu;

6) vršenje kontrole nad primenom zakona i drugih propisa i opštih akata u oblastima iz tač. 1) do 5) ovog člana, kao i drugih poslova iz nadležnosti grada i gradske opštine;

7) podrška sprovođenju propisa kojima se obezbeđuje nesmetano odvijanje života u gradu, očuvanje gradskih dobara i izvršavanje drugih zadataka iz nadležnosti grada.

Detaljno možete pogledati ovde:

http://www.paragraf.rs/propisi/odluka_o_komunalnoj_policiji_bg.html

Šta od gore navedenog zaista radi komunalna policija? Koji su stvarni rezultati njihovog rada? Čini se da su nadležnosti jedno, a stvarni rezultati nešto sasvim drugo. Sve češće smo svedoci prekomerne upotrebe sile, prekoračenja ovlašćenja, sramoćenju građana, neupućenost u regulative kojom se regulišu ovlašćenja komunalne policije. Da li i zašto komunalna policija postaje represivni organ?

Činjenica jeste da je našem gradu potrebna komunalna policija.  Komunalnih problema ima na pretek: od nepropisnog parkiranja, bespravne gradnje, nelegalne prodaje, nelegalnih taksista, uništavanje grada, prljanje… Moglo bi se nabrajati u nedogled, a izgleda da se komunalna policija ovim problemima baš i ne bavi. Ne znam koliko je kazni izrečeno nesavesnim vlasnicima pasa? Da li je iko kažnjen u vreme praznika zbog bacanja petrdi na javnim mestima, ili je u gradu tutnjalo i pucalo kao da je počeo treći svetski rat?! Prosjaka na svakom ćošku. Đubreta takođe.

Nekad se čini da su komunalni policajci zapravo “reketaši” koji prođu gradom i uzmu neki dinar da bi zatvorili oči i skrenuli pogled od stvarnih problema u našem gradu. Da li je njihov osnovni zadatak da idu uz kontrolore bus plusa i naplaćuju kazne? Da stavljaju lisice i privode??

Komunalni policajci imaju siguran posao, krivično-pravnu zaštitu, velika radna ovlašćenja. Da li su plaćeni da maltretiraju i zastrašuju građane? Da li su postali parapolicijska jedinica i da li je njihovo postojanje protivzakonito i neustavno?

Međutim, u ovoj priči o komunalnoj policiji imala bih da svima nama postavim nekoliko pitanja. Zašto pojedinci nepropisno parkiraju svoje automobile? Zbog čega vlasnici svojih pasa ne pokupe govance za svojim ljubimcima? Zašto građani svoga grada bacaju đubre na svakom ćošku? Zašto već godinama imamo problem sa nelegalnim taksistima?

Zašto pojedinci maltretiraju sugrađane besomučnim bacanjem petardi? Zašto godinama imamo probleme sa nelegalnom gradnjom? Zašto uništavamo imovinu svoga grada? I zašto veliki broj građana ne želi da plaća gradski prevoz? Pitanja bih mogla u nedogled da postavljam!

Mogla bih da zaključim da nesavesnih i bahatih građana ima i previše. Pa se pitam, nismo li dobili i komunalnu policiju po našoj meri? Nesavesnu i bahatu. Da li je i vlast po našoj meri? Nesavesna i bahata? Možemo li da menjamo stanje u državi menjajući najpre nas same?!

Objavljeno 27.01.2015 na portalu Konkretno.co.rs

Budućnost

Standard

“Porodica je osnovna ćelija društva i kao takva je savršeno ogledalo stanja u društvu i državi“. A nešto je trulo u našoj državi i bolesno.”

Ako je porodica osnova svega, ne treba mnogo pameti da se zaključi da je porodica u Srbiji urušena, na ivici raspada. To za posledicu ima sve više nasilja, kako unutar porodice , tako i u školama, na ulicama, u društvu.

Ekstremni slučajevi privuku pažnju, na kratko uzburkaju javnost, dok se država i nadležni organi i institucije nedovoljno bave porodicom i odnosima unutar nje. Generacijske razlike, život sam po sebi, otuđenost, nerazumevanje? Šta utiče na te odnose? Malo je međuljudskih odnosa toliko komplikovanih, a ujedno toliko snažnih, kao što su odnosi unutar jedne porodice.

Odnosi između roditelja i dece jesu loši, neodgovarajući uslovi i okolnosti u kojima su se oni razvijali, a onda se ta negativna iskustva prenose iz jednih odnosa na druge. Neadekvatni postupci roditelja, vrlo brzo im se vraćaju kao bumerang, u obliku neadekvatnih postupaka dece prema roditeljima, i eto začaranog kruga.

Da li je moguće da su neka deca jednostavno loša? Drska? Agresivna? Ili je to samo njihova reakcija na ono što su doživeli od roditelja? Da li je moguće da neki roditelji jednostavno ne vole svoje dete? Ili je to iluzija ? Ili je sve nesporazum? Kakav?

Naša kultura je u većoj meri spremna da zaštiti imidž dobrih roditelja nego da se nosi sa realnošću zanemarenog ili zlostavljanog deteta –  „ne govori ništa negativno o ljudima koji su ti dali život“. Nema razumevanja ni empatije kada deca tvrde da su odnosi sa roditeljima bili nategnuti, destruktivni, nepostojeći. Najteže je govoriti o onome o „čemu se ne govori“- jer, to nije pristojno govoriti. Sem u ekstremnim situacijama zlostavljanja ili zanemarivanja, odnosi roditelj dete još uvek su tabu.

Ono što se posebno zanemaruje jeste činjenica da loš odnos sa roditeljima može ostaviti dalekosežne posledice na dete. Šta roditelji određenim ponašanjem žele da postignu? Kakva im je namera?

Najsnažnijii suštinski uticaj na nas ima detinjstvo – a kako su roditelji njegov glavni deo- njihov uticaj je presudan. Kako da se izgradi odnos pun ljubavi, poverenja i poštovanja? Pred roditeljima je težak i zahtevan zadatak. Jer, ukoliko to ne uspe, da li dete može postati stabilna ličnost, ili te posledice ostavljaju neizbrisiv trag na psihu? Bolni odnosi između dece i roditelja u detinjstvu pogubno utiču na razvoj deteta, njegovu zrelost i na njihov celokupni život. Kada je težak odnos nerazrešen ima potencijala da se dovedu u opasnost, ili čak unište, sve druge veze: sa prijateljima, ljubavnicima, kolegama, decom, unucima…

Koje poruke roditelji daju deci? Da li su te poruke protivurečne ili ne? Da li ih te poruke ograničavaju ili podržavaju?

Mnogo je patologija odnosa na porodičnom nivou. Roditelji  koriste model žrtvovanja – namećući osećaj krivice deci, psihičko silovanje, manipulacije, neadekvatno kažnjavanje, ucene. Sve to utiče na decu, njihovo ponašanje, oblikuje njihove karaktere. Da li je otvoren i iskren odnos bez laži i prevara, bez manipulacija, toliko težak?

Situacije i vremena se manjaju. Toplina, iskrenost i poverenje su univerzalne ljudske osobine – zašto ih je vrlo često u porodičnim odnosima teško negovati? Koji su izgovori roditelja? Nemanje vremana? Stres? Nezadovoljstvo sobom, svojim životom. A zar nisu naša deca – naša budućnost? Zar ne znamo – kako im se dajemo tako će nam se i vratiti??

“Deca uče ono što žive – Doroti L. Nolt
Ako dete živi uz kritiku, naučiće da osuđuje.
Ako dete živi uz neprijateljstvo, naučiće da napada.
Ako dete živi uz podsmeh, naučiće da bude stidljivo.
Ako dete živi uz stid, naučiće da se oseća krivim.
Ako dete živi uz toleranciju, naučiće da bude strpljivo.
Ako dete živi uz podršku, naučiće da bude samopouzdano.
Ako dete živi uz priznanje, naučiće da ceni.
Ako dete živi uz poštenje, naučiće da bude pravedno.
Ako dete živi uz sigurnost, naučiće da da ima poverenja.
Ako dete živi uz odobravanje, naučiće da voli sebe.
Ako dete živi uz prihvatanje i prijateljstvo, naučiće da pronađe ljubav.”

Objavljeno 26.11.2014 na portalu Konkretno.co.rsIMG_20141018_114933

Lanac ćutanja, deo drugi

Standard

Negde u Srbiji, početak 21 veka.

Dugo je Maša živela svoj život sama. Naučila je da se brine sama o sebi. Radila je, zabavljala se. Njene su se drugarice zaljubljivale, udavale, rađale decu. Neretko je slušala priče:

– Padne tu i tamo neki šamar. Ali ja sam kriva. Šta će, jadan, nema posla… – Vređanje, ponižavanje…ruganje, potcenjivanje su sastavni deo svakodnevne komunikacije. Uzalud je pokušavala da kaže da imaju mogućnost izbora. Da niko nema pravo nikoga da vređa, ni da bije.

– Ćuti ti, ne znaš kako je to biti žena ni majka! Videćeš ti…

Ti, do juče divni mladići u njihova četiri zida lupaju šamare. Roditelji znaju, ali ćute!

Žene ćute, sramota je. Ne sme niko da zna!

– Nemam kome da se obratim… A i ko bi mi pomogao?

– Šta će reći komšije?

– Nisam ja važna, važna su deca. Njima trebaju oba roditelja…

Maša je znala da se nikada neće udati. I da se njoj tako nešto nikada, ali nikada neće desiti. A onda se zaljubila. Bila je to ljubav kao iz najbolje ljubavne priče. Letela je. Sve je bilo lako i lepo. Nakon nekoliko godina počeli su priču o braku:

– Ja ne želim da se udam, nikada. Mogli bismo da živimo zajedno, to da. Uostalom, to je potpuno isto, zar ne?

Usledio je i razgovor o deci:

– Da, u pravu si. Mogli bi da imamo dete. Zamisli samo, kako bi to bila divna devojčica!

Maša je bila presrećna, našla je čoveka iz svojih snova. Dobili su dete, predivnog Filipa. To što Vlada nije radio, što je povremeno pio, i što je sve više vremena provodio van kuće, nije imalo nikakve veze. Jer, on je drugačiji. Maši ništa nije bilo teško, imala je svoju porodicu drugačiju i bolju od većine koje je znala.

Kada je Vlada počeo da menja svoje raspoloženje, više se ne seća. Od veselog i duhovitog čoveka postao je mračan i neraspoložen. Pomislila je da ona nešto ne radi kako treba, možda ga je zapostavila zbog deteta? Svim silama se trudila da mu ugodi. Bilo je sve gore. Da li ono što se dešava u naša četiri izda, treba i da ostane tu? Maša nije verovala u to. Predložila je da potraže pomoć. Pokušala je da razgovara sa njegovim sestrama, žene su, razumeće. Ne samo da nisu razumele, već je dobila predavanje:

– Žena je stub porodice. Njeno je da se brine o svom čoveku. Da ćuti. Da bude srećna što se uopšte i udala.

Svekrva je otišla korak dalje:

– Ja sam njega rodila i brinula o njemu. Pa sam ti ga dala, a ti ne brineš kako treba! Kakva si ti to žena?

Ana je bila još surovija:

– Da te on nije hteo, ko bi te hteo takvu?! Oduvek si bila na svoju ruku. I znaš li ti uopšte šta hoćeš? Bolje bi ti bilo da ćutiš i ne talasaš mnogo.

Pao je prvi šamar. A onda i drugi. Maša je znala da ne sme da ćuti. Da ovo ne sme da ostane tajna. Znala je da ne sme da trpi. Posle trećeg šamara otrčala je bosa u komšiluk. Molila da je puste. Da pozovu policiju. Vrata su ostala zatvorena.

Kada je pukao četvrti šamar otrčala je u policiju.

– Gde vam je medicinska dokumentacija? Nemate? Idite kući, i ne preterujte. Svi su danas malo više nervozni.

Iz policije je otišla u centar za socijalni rad.

– Da vi možda ne preterujete? Pa danas su svi nervozni. I da piju, piju. Možda, kad on dođe pripit da ćutite? Ne bi trebalo da mu zvocate kad je u takvom stanju?!

Tako se lanac nastavlja. Lanac ćutanja. Lanac nedelovanja. Lanac maltretiranja. Sramote. Tuge. I DNK lanac se nastavlja. Sa oca na sina. Sa majke na ćerku. Sa jedne porodice na drugu. Lanac tradicionalnih vrednosti tako postaje jači od lanca života. A šta je važnije od života?! Aman, ženo?! Maša je znala da može prekinuti lanac porodične tuge. Spakovala je kofer i napustila Vladu.

Danas, negde u Srbiji

Maša i Filip žive neke druge, lepše vrednosti. Čuvaju samo jednu jedinu kariku.

LJUBAV.

Mašina porodična priča nije usamljen slučaj u Srbiji. Zato postavljam pitanje: Ko, kada i u kolikoj meri treba da se umeša u život jedne porodice? Mišljenje da se ne treba mešati u nečiji porodični život predstavlja društvenu toleranciju porodičnog nasilja, neadekvatnog roditeljskog postupanja i otežava zaštitu dece, žena, porodice.

Danas u Srbiji postoje institucije koje se bave ovom problematikom. Međutim, saradnja među njima nije na zadovoljavajućem nivou. Kada se prepozna nasilje u porodici pet sistema imaju obavezu da reaguju: socijalna zaštita, vaspitno-obrazovni sistem, zdravstvo, policija, pravosuđe. Državne institucije ne mogu da ispune svoju svrhu ako na svojoj strani nemaju građane i ako u društvu ne postoji svest da je prijavljivanje nasilja dobro delo! Nasilje, fizičko, seksualno, psihološko, ekonomsko je stvarnost velikog broja žena i dece i utiče na društvo u celini, ali podstiče i druge oblike nasilnog ponašanja.

Zato prekinimo lanac ćutanja! Odmah.

-kraj-

Objavljeno 02.10.2014 na portalu Konkretno.co.rstimthumb