Category Archives: Ženskinje

Žena ženama

LJUPKA

Standard

Ljupka je jedna od onih žena koja je ušla u moj život najpre virtuelno, a onda smo, na sreću, to virtuelno pretvorile i u realno druženje. Sem što pleni svojim osmehom i nestvarno zelenim pogledom.

Ljupka je, kako sama kaže, u najkraćem, jedna sintagma, veoma često korišćena, pre svega za gimnazijalce, a možda najviše za novinare – univerzalna neznalica. Ono što joj ide u prilog je što po službenoj dužnosti nije ni dužna sve da zna, već samo da zna ko zna i da ume da pita. Svoju najveću ljubav – jezik, nije uspela da pretvori u diplomu, ali je to nije sprečilo da iskreno voli.

Dakle, Ljupka je ljupka – obična, jer nije poznata ličnost, neobična – jer ima šta da kaže i uradi.

* Šta te je privuklo novinarstvu i šta te i dalje drži tu?

Iako nisam od onih koji su u životu imali samo jedan san, jer još uvek sanjam, moram da priznam da je novinarstvo u smislu ,,šta ću biti kad porastem” igralo značajnu ulogu. U osnovnoj školi koju sam pohađala, postojala je mala redakcija koja je emitovala nešto što liči na radio vesti, preko razglasa za vreme velikog odmora, i ja sam još tada uhvatila sebe kako u tome uživam. Kad malo razmislim, čini mi se da to i nije profesija koja se bira dobrovoljno. Novinarstvo je najčešće neki, pokisli slučaj koji dođe vama na vrata ili vas sačeka negde iza ugla, kad-tad, i ukoliko imate tu nesreću da mislite i potrebu da te misli oblikujete rečima, gotovi ste, zauvek. Rekla bih da je tako nekako bilo i sa mnom.

* Otišla si iz nesigurnosti stalnog zaposlenja. Dati otkaz u današnje vreme, ne čini se baš kao mudra odluka. Pa ipak ti si to uradila. Zašto?

To je posledica čitavog niza okolnosti, u koje, iskreno, ne bih previše zalazila. Ono što mogu da podelim s tobom je činjenica da mi je bavljenje dnevno-političkim temama prosto izgubilo smisao u ovakvoj Srbiji koja je, iako je to danas gotovo nezamislivo, pre godinu dana bila za nijansu svetlija. A, govorimo o novinarstvu u jeku slučaja Gašić, koji verujte nije ni prvi ni poslednji, naročito kada ste novinarka ili novinar u jednoj tzv. lokalnoj sredini kakva je Kragujevac. To se tamo nikoga ne tiče, osim nas samih. Da pojednostavim, postalo je nepodnošljivo i od toga nije moglo da se živi, ili bar ne na postojeći način. Moralo je da se seče i krene dalje.

Stalno zaposlenje u medijima, osim ako niste na državnim, gradskim, tj. budžetskim jaslama, nisam sigurna ni da postoji. Legenda kaže da je moguće. Mi, zemljani, uglavnom radimo po ugovorima o autorskom delu. Po pijačnom principu – tras tebi roba (tekst/ovi), tras meni pare (obavezujuće isključivo zbog donatora). I to je to. Dok traje muzika. Onda nastupa period tišine. I sve tako u krug. Tako da, ne znam kako bih pronašla adekvatan odgovor na postavljeno pitanje.

* Reci nam, gde si sada i kako plivaš?

To je odlično pitanje koje objedinjuje svu prethodnu priču. Preseći i krenuti dalje u svetu novinarstva nije ni približno oštrini reči koje sam upotrebila. U mom slučaju promena je u stvari značila zaokret. Ostati tu, na jedan finansijski još nestabilniji, ali mnogo, mnogo zdraviji način.

* Pitala sam se zašto  čitaoci/gledaoci vole da zaviruju u živote poznatih ljudi. Zar običan svet nema ništa zanimljivo da kaže? Ono o čemu sam razmišljala, ti si sprovela u delo. Ispričaj nam o emisliji ,,Dobar dan, kako ste?”, odakle ideja, kako ste došli do sredstava, kako je emisija prihvaćena?

Pitam se i ja celoga života, ali se to i dalje najbolje prodaje…

Emisiju ,,Dobar dan, kako ste?”, zapravo potpuno ravnopravno potpisujemo koleginica Marija Misita i ja, objedinjeno pod imenom Novinska agencija Rakurs. To praktično znači da je na sceni “two women show”.
Nas dve smo radile i još uvek radimo bukvalno sve. Od samog pisanja projekta, organizacije, preko standardnih novinarskih priprema, rada s pomoćnom kamerom, sve do montaže, postprodukcije, distribucije i promocije, a to je posao za recimo… šestoro ljudi.

Sama tematika u kontekstu tog jednostavnog pitanja ,,Kako ste?” uz ljubazan pozdrav ,,Dobar dan” prosto se nametnula u svetu u kojem živimo. Te reči svi često izgovaramo, ali više onako usput, po navici, nego što se nad njima zamislimo ili odvojimo nekoliko minuta da istinski saslušamo odgovor. Ovoga puta zastale smo da čujemo i to je otprilike bilo dovoljno, jer ljude koji čine bilo grad ili selo, ljude koji čine obe strane, i javnost i politiku, odavno niko ništa ne pita. Mislile smo da bi nam svima prijalo da mi, obični ljudi međusobno makar porazgovaramo, pa, eto, uz neku uključenu kameru. Pokazalo se kao pun pogodak. Ljudi žele da govore, jer osećaju da mi istinski želimo da ih slušamo.

Posebnu notu prijemčivosti naše emisije ,,Dobar dan, kako ste?”, čini se, daje i sam njen koncept. Suštinski su to kratki dokumentarni filmovi u kojima mi, zajedno s našim sagovornicima i sagovornicama, kroz neka tri konteksta prošetamo kroz grad, obiđemo neka lepa ili manje lepa mesta i opišemo neke profesije i živote iz ugla iz kojeg gledaoci inače ne mogu da vide. Jednostavno rečeno, u tih 12 ili 13 minuta stane poprilično i činjenica i emocija.

Početna sredstva dobile smo od Ministarstva kulture i informisanja na prvom ovogodišnjem konkursu za sufinansiranje medijskih projekata. U skladu sa trapavom primenom svih tih novih propisa i zakona, i sredstva su raspodeljena na isti način – svima po malo, a nikome dovoljno. Tako je bilo i sa nama. Odobrena je tek trećina traženih sredstava, a drugih donatora, nažalost u ovoj turi nije bilo. To sve zajedno, govoreći o finansijama, ostavlja za sobom velike probleme, ali sa druge strane, sama činjenica da je jedna petočlana komisija odobrila neku vašu ideju, daje jedan ozbiljan podsticaj kvalitetu. Emisija ,,Dobar dan, kako ste?” je i više nego odlično prihvaćena, a to što nas ne izdržava, pa… izgleda da ne može sve.

* Vi ste primer da se mogu dobiti sredstva od države, tačnije od ministarstva, na konkursu, a da niste “član”. Da li je to izuzetak koji čini pravilo?

Kako sam već pomenula, komisija se ove godine opredelila da što više projekata dobije bar neka sredstva, umesto da ,,kolačić sudbine” deli na veće komade koje bi tako dobilo manje medija. Nisam uspela da vidim neko pravilo u toj raspodeli sredstava. Donekle se čini da je borba između velikih i malih istinski ravnopravnija nego što je ranije bila, ali ne bih smela tako nešto i da tvrdim. Sve je to još poprilično novo, kako za same medije, tako i za one koji nam dele naš novac na kašičicu (da ne kažem vlast), pa ćemo tek sledeće godine moći da vidimo jesmo li svi zajedno postigli nešto bitno. Za početak, dobro je što stručni ljudi odlučuju.

*Ti i ja smo se našle oko nekih tema, to nas je na početku našeg druženja zbližilo, rekla bih. Jesmo li nas dve aktivisti (aktivistkinje), šta misliš o aktivizmu danas, da li je to potreba ili kao što neki misle ,,preseravanje” na društvenim mrežama?

Iskreno, više se i ne sećam o čemu smo to nas dve pričale ,,na početku”. Veća je verovatnoća da smo se nesuvislo smejale, jer svaki odnos, pa i sa tobom, pamtim jedino po osećajima, a znam da mi je bilo lepo.

Da, sklone smo modernom internet aktivizmu, ali ja to ne vidim kao nešto loše i jednako se ophodim i u tzv. oflajn svetu. Mišljenja sam da je aktivizam jedna kontinuirana borba za nešto do čega mi je stalo, celoživotna borba, ne na nekoliko meseci ili dok nam ne dosadi i uhvatimo se nečeg zabavnijeg. U skladu sa tim se i ponašam i verujem da daje rezultate.

* Žena borac, ili borkinja? Jako me zanima, da li je, i ako jeste, zašto, važno negovati i insistirati na rodno senzitivnom govoru?

Kada o ovoj temi razmišljam čini mi se da je teže ubediti ljude u važnost rodno senzitivnog izražavanja nego u koristi od gej parade, za koju svi znamo kako je prihvaćena. Ono s čim ja istupam u toj borbi je činjenica da nas i jezik jednako vaspitava, jer on isto oslikava celo društvo, naročito srpski jezik koji je po svojoj prirodi rodno osetljiv. Navešću banalan primer: zašto niko nema problem da kaže kuvarica, prodavačica i čistačica, a ima sa direktorka, preduzetnica, sociološkinja i slično? Zato što u našem društvu još uvek nije prihvatljivo ako ste obrazovana žena na funkciji, a nasuprot tome sasvim je normalno da ste domaćica. Rodno senzitivan jezik zapravo prkosi tradicionalnoj hijerarhiji među polovima na koju su svi navikli, a navike se najteže menjaju, posebno one loše.

* Čini mi se da sebe smatraš feministkinjom. Šta je za tebe feminizam?

Da, u pravu si. Izjašnjavam se tako, ali to je samo društvena konotacija nečeg što je za mene osnovno ljudsko pravo – sloboda da budemo šta nam je volja, čak i ako smo žene, jelte.

* Sa ili bez muškaraca? Može li uopšte feminizam da opstane bez muškaraca na svojoj strani?

Možda će ovakav odgovor izrečen od strane nekoga ko sebe smatra feminstkinjom da iznenadi protivnice i protivnike koji veruju da sve feministkinje u stvari mrze muškarce, ali ja čvrsto verujem da su nam upravo muškarci u toj borbi mnogo veći saveznici od samih žena. Oni su po prirodi prilagodljiviji i sa njima se mnogo lakše razgovara. Posle dovoljno ponavljanja i uz jasne argumente jednostavno kažu: ,,Ok, važi, nema problema” i produže dalje u težnji za lepim stvarima. Ne ubrajam ovde, naravno, one nepopravljive nasilnički nastrojene tipove, koji sreću vide samo u stomaku i gaćama, već sav ostali muški svet koji zajedno sa nama gradi bolji život. Ovih ostalih vremenom rešiće nas priroda, verujem. Do tada, zajednička uloga svih nas je da od naše dece, rođene ili još nerođene, bila ona muška, ženska, ili transrodna napravimo Ljude, nikako polove. Društvo bez muških primeraka Ljudi niti može niti treba da postoji.

* Meni se čini da je feminizam obrao bostan, da ga pljuju, ne vide ni njegovu potrebu a ni njegov značaj. Svedoci smo potpuno nakaradnog tumačenja feminizma, a u tome prednjače žene. Zašto je to tako?

Ovde se opet vraćamo na promene loših navika. To što su mnoge žene nesvesne sopstvenog potčinjenog položaja u društvu nikako ne znači da ih treba ostaviti tamo gde jesu. Čak i one najglasnije u borbi protiv borbe za ženska prava (što je za mene apsurd) u stvari samo nisu svesne koliko benefita svakodnevno uživaju, a koje im je upravo feminizam doneo. Nema tu nikakvog branja bostana, a i ja više volim dinju.

* I na kraju – šta ženu čini ženom?

Žena je žena, šta god to njoj samoj značilo. Ne vidim uticaj bilo kakvih atributa na celovitost ove zajedničke imenice.

Objavljeno na portalu Direktna reč, 14.12.2015

 

Advertisements

Ljubav, brak, navika, panika

Standard

“Sve je uništeno sitnim zanovetanjem. Prebacivanje ni zbog čega. Nerviranje i ogorčenost povodom svega i svačega. Dan za danom, godina za godinom beskonačnog mrcvarenja. Umesto uzajamnog pomaganja, samo distanciranje, zvocanje zbog ovog ili onog. Podjebavanje. Večito podjebavanje. Sve se pretvaralo u jeftino nadmetanje. A kad se jednom upustiš, to je postajalo navika. Nikako da se okaneš. Gotovo i ne želiš da se okaneš. A onda se konačno okaneš. Svega.” Č. Bukovski

Dok nas smrt ne rastavi, u dobru i zlu – od malih nogu kao da nas programiraju da u životu želimo samo jednu jedinu ljubav do kraja života. Tako već od devojaštva kreće potraga za tim jednim i jedinim – pravim čovekom našeg života. Koji će samo nas da voli.

Većina mojih drugarica se odmah posle srednje škole udala. Doduše, većina,  jer su neplanirano ostajale trudne, nego, to je već neka druga priča. I ja sam želela srećnu ljubav do groba, ali su me mučila razna pitanja. Da li već tada, sa 18, 19 godina, znamo da baš sa tom osobom želimo da provedemo ostatak života? Možemo li u tim godinama zaista da znamo šta tražimo i šta želimo? I kako možemo da budemo sigurne da će ljubav a onda i brak da traje “dok nas smrt ne rastavi”, pa još u sreći i veselju? Da li je za dobru vezu i brak potrebno neko prethodno iskustvo, i kako ga uopšte steći?

Čini mi se da mnoge žene ne razmišljaju o ovim stvarima. Jednostavno žele da se udaju, a posle kako bude. Da li je dovoljno da se zaljubimo, i tako srećne, euforične, neracionalne, uletimo u nešto tako obavezujuće kao što je brak? Ne bih rekla. A opet, može li iko da nam kaže, neki stručnjak, psiholog, koje su to “prave” godine ili pravo vreme, kada smo dovoljno zreli i iskusni, za brak? Dalje, mene muči pitanje – postoji li neki broj ljubavnih veza, koji može bar donekle da nam garantuje takvu vrstu zrelosti i iskustva, koji bi opet garantovao kvalitetan i srećan brak do kraja života? Iako ne verujem u to, pitam se koja bi to brojka bila, a da ne dovedemo sebe u opasnost da budemo proglašene promiskuitetnim ženama? Šalu na stranu, šta je to što nam je potrebno, i šta je to što moramo da znamo o životu i međuljudskim odnosima da bi nam brak opstao i ostao kvalitetan?

Surova realnost kaže da većina brakova propadne ili se okonča razvodom i razilaženjem, ili postane disfunkcionalan odnos pun razočarenja i ogorčenosti. Nisu svi propali brakovi iznikli uz kratkih i neozbiljnih veza. I ne verujem da su ljudi čiji brak propadne redom nezrele i egoistične osobe.

Dakle, za brak ljubav nije dovoljna. Kažu da je brak odnos zasnovan na poštovanju i prijateljstvu. Poverenju. Šta se to onda desi sa ljudima tokom godina? Kako je moguće da ljubav, poštovanje, prijateljstvo, poverenje nestanu? Kako, i pre svega zašto od ljubavi dođemo do navike? A onda i do panike? Na naše odnose neretko utiču razni stresovi, brige zbog plaćanja računa, obaveze oko dece, svakodnevnica koja nas melje. Tokom godina se menjamo, a ljubav i partnerske odnose uzimamo zdravo za gotovo.

Negde sam pročitala “definiciju” braka: srećan brak bi bio zajednica pre svega duhovno zdravih i zrelih ljudi koji gaje i unapređuju ljubav, stvaraju i podižu potomstvo, te zajedno stiču i dele materijalna dobra, a sve to im donosi unutrašnji mir i osećaj slobode. Za zrelu (mnogi kažu “pravu“) ljubav potrebno je mnogo truda i rada, ulaganja, promena, fleksibilnosti, odricanja, tolerancije, jednom rečenicom – mnogo rada na sebi i odnosu. Mnogo je truda potrebno da se zajdenica neguje. Ovo onda znači da u brak najčešće ulazimo duhovno nezdravi i nezreli. Takođe, moglo bi da znači da nismo spremni na odricanja, trud, fleksibilnost – ukratko, da negujemo naš brak?

A onda se jednog jutra probudimo i kažemo – navika. A onda, nekog sledećeg jutra osetimo – panika! A kada dozvolimo da od ljubavi stignemo do panike, obično je brak već umro i spasa mu nema.

Danas je sve češća  pojava da su ljudi jako kratko u brakovima, i da se posle  prve krize razvode. Nema toliko čekanja i trpljenja kao u ranijim vremenima.To je, sa jedne strane, dobro, ako je prisutno npr. agresivno ponašanje, da ne trpi porodica, deca, ali, s druge strane, nije bilo ni pravih pokušaja prilagođavanja, menjanja sebe, rada na razvoju odnosa.

Važno je da znamo da od nas samih najviše zavisi kako ćemo živeti i da je naša, lična odluka, a na kraju i odgovornost, hoćemo li se potruditi i dati sve od sebe da ostvarimo i budemo u srećnoj zajednici.

Jer, budimo iskreni, nije brak za svakoga, i nema u tome ništa loše.

Nije ni roditeljstvo. Ali to će biti neka druga priča.

1234508_10202207506658725_1873388537_n

Suma sumarum

Standard

„Ko god došao dobrom, dobro došao. Ko god poželeo da ode, ravni mu drumovi. Ja ostajem na jednom parčetu stvarnosti, sa koga me ne može niko prognati. U bliskom kutku moje samoće.“ Jelena Milenković Mladenović

Sećam se, bila sam mala, bilo je jako moderno planirati 5 godina unapred. Kako u fabrikama, koje su tada još i radile, tako i u privatnom životu. Ti kao sedneš, isplaniraš svoj život za narednih pet godina, pa po tom obrascu funkcionišeš. Posle sedneš, pa udariš retrospektivu. Šta si od toga ostvario, a šta nisi, i zašto. Pa praviš novi plan. Meni to nikako nije bilo baš najjasnije. Stalno sam se pitala da li život može da bude baš toliko predvidiv, da bi se moglo planirati, posebno toliko unapred? Ima li situacija u životu na koje čovek ne može da utiče, ima li dešavanja koje mogu sve planove da nam poremete i odvedu život u nekom sasvim desetom pravcu? I, šta onda?

Kako se uhvatiti u koštac sa svime što ti život, okolnosti, drugi ljudi, donose, a ti si imao jasan plan? Zapravo, bilo je jednostavno. Bar su tako naši roditelji mislili: završiš osnovnu školu, pa usmereno obrazovanje po svojoj meri (obično po meri roditelja), upišeš fakultet po svojoj meri, i završiš ga u roku. U međuvremenu ne oponiraš autoritetima, ne talasaš previše. Zaposliš se u struci, po mogućnosti u državnoj firmi, nađeš dečka, malo se zabavljaš, ne ispravljaš krive drine, udaš se, rodiš dvoje dece (muško i žensko), digneš kredit, kupiš stan, i živiš do kraja života srećan i veseo. Dakle, mogao si komotno ceo život odmah da isplaniraš. I čvrsto se držiš toga. Oni koji nisu mislili da bi tako trebalo život da im izgleda, nisu baš bili vredni pomena. Ili su pominjani u nekim, pa recimo, ružnim kontekstima. Trebalo je zapravo biti prosek, ne izdvajati se ni na koji način.

Neko vreme sam se loše osećala što sam izneverila nečija očekivanja, što nisam želela da planiram ni tih čuvenih pet godina unapred, a posebno ne čitav život. Uvek sam verovala da je život da se živi. Da se imaju želje i snovi koji se menjaju uz put, niz put. Bez previše planiranja. Onda sam odlučila da se više ne osećam loše. Da jednostavno budem ja.

I sad, 48 godina kasnije, evo mene, evo vas.

Ne plašim se da se suočim sama sa sobom. Bilo je trenutaka kada sam onu osobu u ogledalu htela da išamaram, onako ljudski. Mnogo smo se družile, razgovarale, svađale se. Neko vreme čak nismo ni razgovarale. Izbegavala sam da je vidim i da je čujem. Dok se nisam vratila sebi i njoj. Onoj, koju mogu da gledam u oči sa zadovoljstvom i da je delim sa svetom, jer vredi. Jer vredim. I sad, pitam se, šta je ono što čoveka čini vrednim? Običnog, svakodnevnog čoveka? Planovi, realizacije, školovanja, brak, deca, posao u struci? Ili može čovek da se oseća ostvarenim i zadovoljnim bez svega toga? Koje su naše iskonske potrebe, želje lišene svih spoljašnjih uticaja? Jesmo li ostali svoji, posebni u svojoj individualnosti, dosledni sebi? Ili smo se pogubili u planovima, u nemogućnostima da ih ostvarimo, podlegli pritiscima okoline, koja obično zna šta je bolje za nas od nas samih? Koliko je teško ostati svoj? I, je li uopšte moguće u svetu u kojem živimo? Znam, postavljam mnoga pitanja. Preispitujem realnost. Slušam šta ljudi govore. Pratim kako izgovaraju reči. Previše pričaju. Malo kažu. Propitujem i sebe. Stalno.

Život mi je bio pun dramskih radnji, koje su imale tendenciju da postanu tragedija. Ne hodam sa glavom u dupetu. Svesna sam sveta oko sebe. Ne verujem u slatke laži. Verujem da je samo istina, bila ona kisela ili gorka – ukusna. Mogu da prihvatim istinu. Mnogo puta sam u životu izgubila. Mogla sam i sam život da izgubim. Svakome to može da se desi. Pa ipak, guram. Ne odustajem ni po koju cenu. Naučila sam da sloboda mnogo košta. Ali, nek’ košta šta košta. Sve ću da platim.

Ne mislim da sam pametnija nego što jesam. Nekad čak mislim da sam glumpava. Ali učim. Svaki dan. Radoznala sam. Željna sam znanja. Ne pristajem na porciju vesti iz kontrolisanih medija. Ne dam da me zatupljuju.

Želim da ostavim svoj trag. Mali, ali ipak trag. Zato izlazim iz kuće i radim nešto konkretno. Udomim psa. Pružim dom mački koju je neko izbacio na sred puta. Podelim kiflu sa dekom koji nešto traži u kontejneru. Dam krv. Pišem, jer ne umem najbolje da govorim. Zapravo, ne volim previše da otvaram usta.

Bijem svoje bitke, na svoj način. Nekad glasno, uglavnom tiho, uporno.

I sad, posle 48 godina, šta bih sama sebi o sebi još mogla da kažem?

Mogla bih se strpati u onu korpu – tranzicioni gubitnik. Možda sam bila, ili jesam, još uvek nesnađena u cirkusu u kojem sam se našla?

Boli me nepravda. Tuđa muka. Moja muka. Kad imam posao, jurišam spremna na mrzovoljnog šefa, zlurade kolege. Imam 48 godina. Sina od 14. Četiri godine (m)bračnog staža. Ništa od nepokretnih, i ponešto od pokretnih stvari. E, imam lepe oči! Nos do neba. Dobro dupe. Neredovan seks. Malo li je? Ponekad me zakači neki virus, nisam imuna na grip, stomačne tegobe, PMS. Čitam, pišem, kuvam, perem. Ne peglam, ne šijem. Pušim, psujem na sva usta bezočnosti teške, pijem. Budim se nadrndana. Volim da ćutim. Zavisna sam od neta, nekih ljudi, i od ljubavi. Ne znam koliki mi je IQ. Ne manipulišem, izbegavam – i dalje – planiranje. Ne umišljam. Stojim čvrsto na zemlji, i mislim da sam normalna. Ali nisam sigurna.

Fotografija1009

Blago nama s njom

Standard

Emancipacija – borba za samostalnost i formalnu ravnopravnost. Oslobađanje od stanja zavisnosti.

Žene krenule da se emancipuju, ali negde je zapelo. Kao da je došlo do nekih šuštanja i šumova u komunikaciji. Pa su i one čule svakakve uvrnute poruke. Tako neke misle da je suština nezavisne žene menjanje kafana, garderobe i muškaraca. Neke su preuzele karakteristike muškaraca i veruju da je to emancipacija.

I dok žene nisu načisto šta je tačno ta emancipacija, i da li nam uopšte treba, pojedini muškarci nisu načisto šta će sa žanama. Posebno onim emancipovanim. Prebacuju im da su lude, jer ne razumeju njihova očekivanja. A ta očekivanja su u suštini uvek ista, samo se promenio način na koji ih manifestuju.

E pa drage moje, uzalud nama ženska emancipacija, bez emancipacije muškaraca! Uzalud su se žene oslobađale, kada je većina muškaraca ostala na nivou čovekolikog majmuna. Neki muškarci nisu u stanju da odu sebi po čašu vode. Ne znaju gde stoje peškiri ili usisivač. Ne znaju da uključe veš mašinu. Ne znaju da operu sudove. Ili se prave da ne znaju. Emancipacija muškarca, najpre znači, da se oslobode mame! Da nauče da sami vode računa o sebi. Emancipacija muškarca podrazumeva njihovo oslobađanje od patrijarhalnih homobalkanikus stavova. Podrazumeva puno učešće i saradnju sa ženama, bilo u društvu, bilo u porodici. Samo ne zaboravimo najvažniju stvar: žene su prve odgovorne za položaj muškarca, za to kako će se kasnije ponašati u životu. Jer, žene rađaju. A onda i vaspitavaju. I, cvrc! Nismo zadovoljne kakvi su nam muškarci? Nismo zadovoljne kako se ophode prema nama? Nešto ozbiljno tu nije u redu.

Čini mi se da je ovo novo doba za žene donelo mnogo problema i muškarcima. Muškarci i muškost su u ozbiljnoj krizi. Isplivalo ih je mnogo bez kičme i bez cilja. I mnogo agresivnih mačo tipova. Jedni su beskorisni, a drugi su nasilni. Jedan broj muškaraca se postepeno adaptira na promene, većina i dalje ne razume o čemu je reč, ali svakako trpi ishode promena. Došlo je krajnje vreme da se i muškarcima postavi pitanje usklađivanja profesionalnog i porodičnog života. Jer, u savremenim vezama i odnosima nema privilegovanih. Tradicionalna muškost pada u zaborav. Pravi muškarac novoga doba brine o deci, pomaže ženi, prisustvuje porođaju, obavlja kućne poslove. Senzibilan je i kao partner i kao otac. Ume slobodno da izrazi svoje emocije. Vodi računa o svom izgledu, zdravlju, higijeni. I ne plaši se da će zbog toga biti manje muškarac. Sudeći po onome sa čime se susrećemo u svakodnevnom životu, u mnogim sferama, daleko su muškarci od emancipacije. Nejasno je uopšte, zašto vlada uverenje da je emancipacija samo za žene. Ili da je nepotrebna? Zar je tako teško osloboditi se težine predrasuda i tradicije?

Dok god imamo društvo koje veruje da je emancipacija nešto loše, i žene i muškarci će se slabo snalaziti u njoj. Muškaraci koji nisu sposobni da se uhvate u koštac sa ženom koja je ravnopravna sa njima kako u pogledu posla, seksa, partnerskih odgovornosti, kriju se iza parijarhalne podele,  „tradicionalnih vrednosti“ i uloga.

Vremena se menjaju, a sa njima menjaju se i žene i muškarci. Promena se ne treba plašiti. Žene su lakše prihvatile promene i brže se emancipovale od muškaraca. Ostalo je da muškarci zarone u sebe –  da potraže u sebi tog novog muškarca koji je sposoban da savlada sve izazove novog vremena.

A onda da krenemo u emancipaciju zajedno. Kao partneri, kao roditelji, kao ljubavnici, kao prijatelji. Podstaknuti međusobnom podrškom. Razumevanjem zahteva koje pred nas postavlja vreme u kojem živimo. Poštovanjem ličnih i profesionalnih aspiracija. Što se manje budemo sukobljavali oko zastarelih aspekata i podela poslova na muške i ženske, to ćemo više uspevati da jedni drugima podarimo najlepše i najautentičnije osobine koje čine različitosti naših polova. Tek tada se možemo pohvaliti činjenicom da medalja našeg uspeha ima upravo dva jednako važna lica – žene i muškarca koji idu ka istom cilju.  U životu punom poštovanja, podrške i ljubavi.

Lice i naličje lepote

Standard

„Lepota žene se povećava sa godinama.“
Odri Hepbern

Mladost je lepa sama po sebi. Nije joj potrebno doterivanje. Nikakva kozmetika. Samo, mladost brzo prođe. A za lepotu kažu da je prolazna?

Mladost bi morala da zna da je lepota poklon, iza kog mora stajati mnogo više. Da bi lepota trajala, ona traži nadogradnju. Ne sme nam biti dovoljna. Jer, lepota je veliki plus, ali ako je prazna šanse su nam nikakve. Ako je žena samo lepa i ništa više, onda se od nje ništa i ne očekuje. Sem da bude ukras, privezak, dok mladost ne prođe, a sa njom i lepota. Prazna lepota brzo dosadi. Lepa fasada, slaba je uteha praznom i gluvom prostoru iza nje. Brzo će da otpadne. O tome treba da mislimo dok smo mlade. O ulaganju u sebe kako bismo nadogradile ono čime nas je priroda darivala.

Lepota je svuda i ona nema mnogo veze sa kozmetikom ili kilažom. Radi se o tome da budeš ono što zaista jesi. Ali, pre toga moraš da saznaš ko si. Tek kada postanemo svesne sebe iznutra, tek onda možemo biti ponosne na ono što imamo. A na tome treba raditi. Svakodnevno. Pored lica i tela, treba negovati svoj duh. Održavati. Oplemenjivati.

Čini mi se, kada sam ja bila mlada (spolja, jer iznutra i dalje jesam), da lepota uopšte nije bila važna. Meni i ženama iz tog vremena bila je mnogo važnija pamet. Gledam danas mlade devojke, žene i zaključujem kako je lepota mnogo važnija od pameti. Samo, lepota ima i svoje naličje. Lako može postati ružna.

Priroda i mladost su vam dale lepotu. Na vama je da postanete dobre ribe! A ribom se ne rađate. Ribom postajete dugotrajnim radom u sebi. Jer, nećete večno ostati mlade. Jer, žena nije riba samo dok je mlada. Riba – to je spoj tela, načina razmišljanja, kulture, obrazovanja, svega. Mlade i lepe, ne propustite da postanete ribe! Ne dozvolite da vam to neko oduzme. Pa čak ni godine.

Ne zaboravimo da je svaka od nas odgovorna za izgled i izraz svog lica posle četrdesete. Lepotu zrelih godina čine mladalački duh, pamet, šarm. Osmeh. Sjaj u oku. Duhovitost.  Snažna ličnost. Bez vulgarnosti i bez površnosti. Odsustvo zlobe, mržnje, ljubomore.

Takvu lepotu ne može da naruži ni jedna bora, ni višak kilograma. Takva lepota traje. I uvek pokazuje svoje lice. Najlepše. Nikad naličje. Da bi lepota trajala, važno je zadržati u sebi radoznalost deteta. Probuditi u mladosti, i zadržati za ceo život, glad za znanjem i želju da iznova upoznajete sebe i sve oko sebe. Hraneći svoju ličnost radimo na svojoj spoljašnjosti. To je ključ potpune lepote, one koja traje dok smo žive, a to je kombinacija koja uvek dobija.

„Lepota žene nije u odeći koju nosi, figuri koju ima, ili načinu na koji se češlja. Lepota žene se može videti u njenim očima, jer su one vrata do njenog srca, mesta gde boravi Ljubav. Prava lepota žene se ogleda u njenoj duši. To je briga koju sa ljubavlju daruje, strast koju pokazuje. Lepota žene sa samo povećava sa godinama.“

Odri Hepbern

14.04.2015, objavio 11025764_10206452150292163_5091047731957698808_nKonkretno.co.rs

Priče koje život znače…ili, muškarci su kao Kupus

Standard

U svoj život privlačim ljude sa pričama. Divne žene kojima život nije poligon za nezadovoljstvo. Kada se teme za priče ne dešavaju meni, dešavaju se njima. A jedna je večna: Ljubav.

Prijateljice smo. Razdvojene smo kilometrima, i već 20-ak godina živimo u različitim državama. Vežu nas uspomene iz detinjstva, izgubljeno pa opet pronađeno prijateljstvo. Godine fizičke razdvojenosti nisu okrnjile drugovanje. Naprotiv. Sada se bolje razumemo, lakše.Sa manje reči. Svaka u svojoj državi, sa istim mukama, razmišljanjima, pričama. Pišemo jedna drugoj, doduše više ne pisma koja dugo putuju, hvala internetu. Ta pisma i razgovori život znače. Daju smisao besmislu u kojem smo se našle. Hrane i raduju. O običnim, svakodnevnim stvarima. Željama, snovima, nadanjima…

“ Saša,

kako je društvo u kom živimo ispalo ovako naopako? A ima normalnih ljudi, divnih… Odem u vrt i gledam ptice kako čvakaju gde sam pokosila, gledam pčele na cvetu ruzmarina. Pomaže nekako. Vidiš savršenstvo koje smo zanemarili. Gledam cveće. Koje su to savršene forme. Nije Bodler bio blesav kada je cvet poistovetio sa onim nečim savršenim… Znaš šta, ne mogu više. Hoću normalan život, bez politike i pizdarija. Sa parama se mučim. Nisam zahtevna, pa ide. Cure su isto skromne. Ali Sašo draga, fali mi zrnce ludila. Volela bih da se zaljubim. Da se ljubim na ulici! Da izvodim gluposti….”

Draga moja prijateljica! Raduju me njene reči. Ima još u nama životne radosti i mladosti. Nismo klonule duhom, zbabile se i odustale. I dalje želimo poljupce i zagrljaje. Želimo ljubav.

“Ali, ako i sretneš kakvog muškarca – on zamišlja raspuštenicu kao seks partnera iz pornića. Pa neću na nečiju kitu da skačem sa lustera, jer on tako zamišlja seks sa ženom mojih godina, razvedenom!? Jao, kakve sam ja kretene sretala. Muškarci su jako isfrustrirani, samo se to ne vidi iz prve. Ili su ludi kao kupus – zabriju u religiju. Bivši fakeri, sada su pokajnici. Ali ne odustajem. Nadam se da će da se dogodi.  Zaljubljenost…”

Dragi muškarci, kada bi vi znali koliko vas volimo. Tako blesave. I nesnađene. Čitam, smejem se, zamišljam kupusište, iz kojeg umesto kupusa vire muške glave. I ne mogu da ne konstatujem kako u poplavi tragikomičnih rilejšnšip i instant saveta: kuvaj, ljubi, ćuti, jebi – nema saveta za nas žene u pedesetim godima? Ili ima, ali ja ne znam gde da tražim. Uostalom, šta će nam saveti, pored sopstvenog životnog iskustva? Pitam se, da li je zaista i ako jeste, zašto, teško slobodnoj ženi u najboljim godinama naći muškarca? Stvari i odnosi bi tek sada trebalo da budu potpuno jednostavni. Jer u ovim godinama, napokon tačno znamo šta želimo. Zar nije to ono što muškarci tako silno žele, da žene znaju šta hoće?  Ljubav, pažnju, seks, i sve to bez komplikovanja. Draga moja prijateljice, ove godine su naše drugo detinjstvo, srećno. Sada sve zavisi samo od nas. Zato treba da verujemo u čuda. Ne treba da preispitujemo život, već treba da ga živimo. Čekamo, tražimo, prizivamo, zamišljamo. Iako su nas možda prošle veze učinile razočaranim, besnim, zbunjenima – ne postoji ni jedan razlog, bar ne onaj inteligentni – da odustanemo od svog sna –  da nas opet tu negde čeka Prava Ljubav. Jer, pretvarati se da nam ljubav nije potrebna, kad jeste, stvarno je strašno.

Objavljeno 24.03.2015 na portalu Konkretno.co.rs271076_4696730705843_1310620999_n

Sedela sam za mašinom šila sam

Standard

Niko ženama ne može da dođe glave kao žena ženi.

Nisam sedela za mašinom, a nisam ni šila. Provela sam dan pred monitorom. Izvodila sam razne akrobacije i slalome izbegavajući po internetima izjave političara i te stvari. U nadi da ću provesti miran dan.

Međutim, potpuno sam zaboravila da je danas 8. mart. Na društvenim mrežama je uveliko vladao haos. Svega je tu bilo, i svašta se dalo pročitati. Rezigniranih žena koje ne vide nikakav smisao proslavljanja 8. marta, uvređenih muškaraca koji tvrde da su njihova prava posebno ugrožena, žena mrziteljica vaskolikog muškog sveta – jer je mrziti njihovo pravo, morebiti i obaveza, a i prihvatljivo je. Mrziti. Muškarce. Sve redom. Jer te ćaća maltretirao u detinjstvu samo zato što nisi muško. Tu su i one koje su pobrkale potpuno lončiće pa su ubeđene da je Dan žena dan slavlja majčinstva, braka i nadasve partnerskih veza, odnosa i ostalih peripetija. Dalje, našlo se tu sijaset kita, cveća, bombonjera i virtuelnih parfema. Nekoliko izveštaja o akcijama NVO borkinja na ovaj dan. Mnoštvo pljuvanja po feministkinjama. Nekoliko pokušaja žena da ukažu na to šta je suština obeležavanja ovog dana. Ovi poslednji tekstovi  i poruke su u čitavom cirkusu prošli najmanje zapaženo.

Žene rođene i odrasle u socijalizmu znaju. Iako je još tada 8. mart obesmišljen, žene socijalizma su bile jednake pred zakonom kao muškarci. Đavo jeste odneo socijalizam, mnogo njegovih tekovina, ali obesmišljavanje svega i svačega je ostalo. Dan žena je uglavnom izgubio svoj borbeni potencijal, a postao je važan izvor prihoda za cvećare, trgovce bombonama, parfemima i drugim pinklama, koje se toga dana poklanjaju ženama.

Žena sam i ja. Iako bi mi pojedine žene to osporile, jer imam 48 godina, pa bi trebalo da budem baba. A babe nisu žene. Razmišljanje o ženama, o našem položaju u ovom društvu često me dovede u vrlo bolne zavrzlame. Razmišljam o novim generacijama žena. Modernim, tek stasalim. Ugodan i lagodan život im se podmeće kao emancipacija. Pa se pitam da li i na koji način one istražuju svoje mogućnosti? Kakve ciljeve sebi zadaju? Šta je to što ih inspiriše? Znaju li iz kojih pobuda je nastao Dan žena?

Nije ih briga što su se nekad i negde neke žene izborile da bi one mogle danas da voze kola. Da se školuju. Da rade, imaju imovinu. Da putuju. Da imaju pravo na izbor. Izbor kako će da žive!

Da drage žene! To je dan sećanja na žene koje su nam omogućile da danas sedimo pred monitorima, da pišemo, i da čitamo. Da imamo čak i to pravo da izbacimo svoje frustracije i nezadovoljstva po društvenim mrežama!

8. mart je dan sećanja na one žene koje su se usudile da dignu svoj glas da bi nama bilo bolje. Za to su ginule, bile progonjene, hapšene.

Već sam negde rekla, osvojena prava mogu se lako izgubiti. Iz socijalizma smo uskočili u neznamtinija kako se zove ovaj period u kome smo se našli. O feminizmu i emancipaciji žena  stvorena je negativna slika. Sa time se danas suočavamo. Nikada nije bilo teže objasniti da CILJ EMANCIPACIJE NIJE POSTATI JEDNAKA KAO MUŠKARCI, VEĆ RAVNOPRAVNA UPRKOS RAZLIKAMA.

Na žalost, žene u Srbiji nisu ravnopravne sa muškarcima. Diskriminisane u ekonomskoj sferi, obrazovanju, u oblasti rada i zapošljavanja, u medijima, žrtve su rodno zasnovanog nasilja…

Čak i žene diskriminšu žene! Omalovažavaju. Zbog godina. Izgleda. Životnih izbora. Na poslu. Na ulici. Kojim se to ženama dive, a koje su zaboravile? Šta je sa onim fascinantnim ženama, NN osobama o kojima nema, niti će biti i jednog slova u medijima?

Šta je sa onim predivnim ženama koje odumiru u patrijarhalnim tišinama? Da li su zaboravile, ako su ikada znale za solidarnost?

Pitam se da li žene shvataju svoj položaj u sadašnjem trenutuku? U patrijaharhalnom, primitivnom mozgovnom sklopu???

Žene ćute. Kada im je dobro. Ćute i kada im je loše. Žive, osećaju, trpe, preživljavaju nametnute im tegobe i neugode. A treba vikati! Vrištati! Spasiti sebe. Spasiti sve druge žene koje to jesu.

Naša ustaljena uloga „stuba porodice“ daje nam za pravo da se naš glas čuje više i poštuje u društvu. Naša borba mora da bude svakodnevna i doživotna. „Non stop moramo da dokazujemo da smo dostojne prava koja su nam garantovana 1948 Deklaracijom UN i svim sledećim zakonima i propisima“.

Zato je 8. mart  i dalje dan kada žene moraju da budu na ulicama. Treba podići glas protiv svakog oblika nepravde, čiji su uzrok patrijarhat, kapitalizam, stanje u društvu. Treba podići glas protiv sistemskog zanemarivanja žena. Ne dozvoliti da zakoni, propisi i prava koja smo osvojile ostanu mrtvo slovo na papiru.

Ovo je dan onih žena koje znaju šta je borba. Za one koje imaju hrabrosti da ne ćute. Za one koje su se izvukle iz tabu tema. Za one koje se svakodnevno bore za bolji položaj žena u društvu. Za jednake mogućnosti. Jednake šanse. Jednake uslove.

Zato ako si žena, budi Žena. Ne budi kreten. Žena se bori. Ona bira kako će da živi. Gleda unapred. Razvija svoje talente. Radi. Ona postiže.  Ona je podrška. Ona živi. Ona je solidarna.

Objavljeno 10.03.2015 na portalu Konkretno.co.rs263422_2097800814220_6192846_n

Novo vreme- stare dileme

Standard

Osvojena prava lako se mogu izgubiti. Mislite o tome.

Đavo je odneo socijalizam, a sa njim i sve propratne tekovine. Valja nam se svima ponovo boriti za po – nešto od otpisanih prava. Kako stvari stoje, ni ženama ne preostaje drugo.

Nakon čitavog veka promena, različitih turbulencija, dva svetska i mnogo lokalnih ratova, nakon vrtoglavog razvoja nauke i tehnologije, seksualne revolucije – ponovo se postavlja pitanje prava žena. Doduše, ne u razvijenim zemljama. U Srbiji, svakako.

Teško da možemo da opovrgnemo patrijahalni karakter savremenog srpskog društva.

Na put u budućnost pošli smo vraćanjem u prošlost. Zar nije takav put osuđen na propast?

Gde je danas mesto ženi? U Srbiji?

Može se reći da su žene ostvarile značajan napredak u svim životnim područjima. Ipak, svedoci smo da je ostalo još mnogo prostora gde se žena nalazi u podređenom, ugroženom, nekad čak i u potpuno nehumanom položaju.

Sociolozi se redom slažu da se u Srbiji danas, vrši sve veći pritisak na povratak patrijahalnim viđenjima uloge žene. Pored pravoslavne crkve, pojavile su se društvene grupe koje se u 21. veku zalažu za retradicionalizaciju ženske uloge.

Veličanje majke i materinstva pouzdan je pokazatelj retradicionalizacije društva. Retradicionalizacija predstavlja civilizacijski korak unazad, jer vraća ženu u sferu privatnosti i smanjuje njenu slobodu, ograničavajući je na patrijarhalnu ulogu u društvu i polažući pravo na njenu matericu kao mesto fizičke reprodukcije – nacije, društva, države. Nesposobnost da se o ženi misli van odnosa sa porodicom i muškarcem svedoči da je u takvoj društvenoj svesti ona i dalje biće za drugog, koje jedino u relaciji dobija smisao i vrednost. Materinstvo je tako prepoznato kao prva i najvažnija uloga žene koja predstavlja realizaciju njenih najboljih osobina – brižnosti i požrtvovanosti, spremnosti da se zarad tog novog, datog života odrekne vlastitog. Bespoštedna je eksploatacija ove veze između majke i deteta zarad očuvanja sistema koji počiva na ženskoj potčinjenosti. Okivanje u zvezde zapravo je ugrađivanje u temelje patrijarhata, ono što mu daje održivost i snagu.

Rastrgnuta između “tradicionalnih vrednosti” i emancipacije, žena se našla u haotičnoj situaciji. Žena je postale neka iskrivljena slika žene koja je nekad postojala i živela.

Živimo moderni konzervatizam – oksimoron – koji je obuhvatio suptilne mehanizme povratka na hrišćanske vrednosti. Prošlost se romantizuje. Pruža se otpor promenama.

Žena, koliko god bila pametna, nije baš normalna.

Pristaje na ono što joj se ne sviđa.

Ćuti o nasilju.

Trpi na poslu. Kući. Društvu.

U njoj se bore savremeno emancipovano vaspitanje, priroda i “tradicionalne vrednosti”.

Jesmo li spremne za novo vreme?

Umemo li da budemo, i da li uopšte želimo da budemo moderne, samosvesne, neustrašive, finasijski nezavisne?

Znamo li šta je to što nam nude tradicionalisti, osobe koje su za status quo i za vraćanje na staro? Magarca kao prevozno sredstvo? Čaršijsko blebetanje umesto interneta?

Fiksacija na staro, ne prihvatanje razvoja, zagledanost u prošlost i prošla vremena znak je ozbiljnog poremećaja duše i duha.

“Biti usidren u mrak, okovan prošlim, hranjen pseudoistorijom, zatrovan mitom, znači biti ozbiljno bolestan”.

Biti istinski živ znači rasti i razvijati se. Usvajati novo, reagovati.

Zato drage Žene reagujte! Uzmite svoj život u svoje ruke. Odgovorite na izazove novog vremena. Rastite i razvijajte se. Volite svoje najdraže. Ali ne zaboravite da volite sebe.

Ne zaboravljajte nikada na sebe. Voleti i poštovati sebe nije sebično. Ni loše po druge.

Naprotiv. Žena koja se oseća dobro sama sa sobom umnožoće sve dobre interakcije sa drugima. Zato, samo napred. Na sopstvenu i na radost svih koji su nam važni.

Objavljeno 03.03.2015 na portalu Konkretno.co.rsstipaljke_zps5e8e90d1

Srbija i žene 43+

Standard

Osećati se i izgledati dobro u Srbiji, kada si žena preko 43. nije stvar društveno- političko – ekonomskog trenutka. To je stav.

Naletim nedavno na tekst koji počinje ovako: „U Srbiji žene sa 43. izgledaju i osećaju se kao babe“. Zašto baš sa 43.? Stanje u Srbiji je toliko loše da bi i žene od 35. na primer, mogle da se osećaju i izgledaju kao babe. Ili do 43. nisi žena već nešto sasvim šesto, kakav god da ti je status – bračni, društveni, ekonomski?

To „kao babe“ u najmanju ruku znači, da mi, žene starije od 43. izgledamo i osećamo se loše?! Piše dalje, da smo izgubile smisao za humor i volju za životom. Pa zar sve redom, majku mu?!

Mali je broj onih kojima je život u Srbiji dobar. Posebno ženama. Ako si žena i živiš u Srbiji, pa još imaš 43.,4.,5…Bolje da nisi živa? U našim medijima žena je, u najmanju ruku predstavljena kao tragično biće.

Retke su oblasti života u kojima žene nisu diskriminisane. Neke su žene silom prilika domaćice, neke u teškoj muci žive i rade, neke su otpuštene. Stres i brige više napadaju žene od muškaraca. Prevencija i zdravlje nisu medicinsko već političko pitanje. A lepota – ekonomsko.

Po onome što sam u prilici da pročitam, muškarcima je u Srbiji život mnogo lepši i bolji.

I onim malobrojnim ženama koje imaju nadprosečne plate i koje imaju „herca za kurvanje“ jer „kurvanje ume da podmladi“. Mi ostale ni na šta ne ličimo?

Istina je da smo preživele svašta – inflacije, ratove, prirodne katastrofe, i pretnje i obećanja, ali da li je istina da smo pregorele od muke? Može li žena u Srbiji, pa još starija od 43., sa umanjenom platom, sa kreditom, sa dugovima, bez plate, sa mužem, bez sponzora, bez muža, bez alimentacije, bez masaže, bez fitnesa, bez kozmetičara, bez šoping cetnara, bez soka ceđene pomorandže, bez cediljke za citruse, bez šake koštunjavog voća dnevno, bez Tajlanda… Da se ne oseća babom?!

Hoćete li se šokirati, ako vam kažem može! Ili pasti u nesvest ako vam kažem da većina žena 43+ izgleda odlično i oseća se tako!? U Srbiji. Uprkos svim sranjima. Uprkos svim ne – imanjima. Uprkos neretkim bolnim iskustvima.

Mi žene 43+ smo čarobnice. Posle svega šta smo preživele umemo ni od čega da napravimo nešto. Naše godine i naše iskustvo donele su nam nalet nove energije. Više se ne opterećujemo glupostima. Znamo da nismo savršene, sise su nam krenule na dole, imamo bore, ali smo dobre ribe. Varaju se oni koji misle da je žena riba samo dok je mlada. Smisao za humor nas je održao. On je naš lek.

Naša deca i unuci su naša snaga. Borimo se, padamo i dižemo. Svakodnevno. Kako i ne, kad je mnogo toga oko nas govno. Smejemo se i plačemo. Mi se ne poistovećujemo. Ne damo da nas pojede raspadnutost okolo, ružna oronula prošlost, skaradna sadašnjost, uniformisanost tela i duha. Mi smo Kalamiti Džejn naših života. Imamo naše pištolje za ispucavanje besa. I radosti nad radostima. U našim životima još uvek ima topline. Još uvek ima drhtanja srca.

Znamo mi vrlo dobro gde i kako živimo. Samo, to nije dovoljno dobar razlog da se osećamo i izgledamo kao babe! Čak i ta menopauza, kojom nas plaše i zastrašuju – posle svega što smo preživele deluje kao ladan potok. Pregazićemo i njega, lagano i započeti novi period života.

A jednoga dana svi ćemo ostariti, pa čak i mi žene 43+, u Srbiji. Ako dovoljno poživimo.

Dotad, ne dozvoljavam da neko pokuša da mi objasni da treba da se osećam i da izgledam kao baba! Samo zato što živim u Srbiji.

Osećati se i izgledati dobro u Srbiji, kada si žena preko 43. nije stvar društveno- političko- ekonomskog trenutka. To je stav.

Objavljeno 24.02.2015 na portalu Konkretno.co.rs401651_3078655934985_678289666_n

Feminizam u Srbiji

Standard

Feminizam – društveni pokreti i ideologije koji imaju za cilj definisanje, uspostavljanje i branjenje jednakih političkih, ekonomskih, kulturnih i socijalnih prava žena. Zalaže se za oslobođenje žena od nasilja, seksizma i tradicionalnih ženskih uloga , za prihvatanje žene kao celokupne ličnosti. Ideja pokreta je ujedinjenje žena radi prevazilaženja diskriminacije.
Wikipedia

Šta reći o feminizmu u Srbiji iz ugla žene, feministkinje. Jer, sebe smatram feministkinjom. Ne aktivistkinjom. Hoće li feminizam danas, ubiti ženu u meni?

U Srbiji svaka četvrta žena smatra da je feminizam ponizio “jači pol”, izmešao tradicionalne uloge(?!) i poremetio prirodnu ravnotežu među polovima. Da li to znači da feminizam postaje prevaziđena pojava?

Feminizam u Srbiji je dobio komičnu, pa čak i negativnu konotaciju. U društvu koje je u 21. veku krenulo putem re-tradicionalizacije i re-patrijahalizacije feminizam je ružna reč.

Feministkinja – nedojebana intelektualka?! Ili – žene postaju feministkinje jer im njihov izgled ne omogućava da muškarci trče za njima, pa im ne preostaje ništa drugo nego da mrze muškarce?! Ko je i kada sveo ideju feminizma i ženskih prava na to da žene žele da vladaju svetom, abortiraju neprestano, ne briju se, ne šminkaju, izgledaju zapušteno i žive sa mačkama? Bez muškaraca?

Sve češće čujem priče žena koje kažu da im feminizam ne treba. Da je danas feminizam suštinski loš, pogrešan i koja sve zla svetu nanosi. Da su feministkinje mrziteljice svega i svačega. Da su to “nedojebane frustrirane otrovne lezbejke” koje su upropastile ideju o feminizmu. Borkinje za prava žena koje pristaju na nasilje nad sobom. Ili ga čine nad ljudima oko sebe. Ima tu još mnogo toga, ali ovo je suština.

Feminizam se od svojih početaka borio za obrazovanje žena, pravo glasa, bolje uslove rada, bezbednost na ulici, brigu o deci, socijalnu sigurnost, skloništa za žrtve silovanja, za promene zakona. Za jednake mogućnosti i jednaka prava za sve, bez obzira na pol. Da nije feminističkog angažmana mi ne bismo dobile ni ovakve zakone, kakve sada imamo. Kako smo onda došli do ovakvog nakaradnog pogleda na feminizam i feministrkinje?!

Feminizam koji ja poznajem ne odriče ničija prava, niti jede muškarce. Samopoštovanje, lična snaga, jednakost, međusobna podrška muškaraca i žena su suštinske vrednosti koje feminizam podržava i za koje se nesumnjivo zalaže. Feminizam koji ja poznajem se zalaže za društvo u kojem nema straha od jednakog pristupa obrazovanju, zapošljavanju, životnim mogućnostima i potrebama, nema zatvaranja očiju pred nasiljem prema ženama. Taj moj feminizam se bori za prava žena , ljudska prava uopšte i pozitivne društvene promene.

Moj feminizam ne deli pravdu, već traga za njom. On teži pravdi, ne na štetu jednih, drugih ili trećih, već za život svih oslobođen od predrasuda i bilo kakve mržnje. Zato feministkinja u meni neće ubiti ženu u meni. Njih dve se odlično slažu.

Sa muškarcem pored nas. U Srbiji, danas.

Objavljeno 13.01.2015 na portalu Konkretno.co.rsimages-cms-image-000006168